Украјинци у редовима НДХ

Пише: Драгослав Бокан

Већ 16. априла је формирана војска НДХ, са великим бројем пензионисаних официра некадашње Астроугарске војске (њих 838), уз чак 2662 официра бивше југословенске армије (515 поручника, 417 натпоручника, 1005 сатника и надсатника, 254 бојника, 228 потпуковника, 212 пуковника и 31 генерал).

Дезертерство из војске Краљевине Југославије је добило пригодно, много нежније име: ”самодемобилизација” и многи дотадашњи носиоци највиших војних одликовања су их скинули са груди и повадили из витрина, заменивши униформу са белим орловима за ону са шаховницом (ускоро порскану невином српском крвљу).

У знак сећања на Први светски рат и тадашњу традицију војевања, хрватска војска је службено названа ”Хрватско Домобранство” и у њене редове су, између осталог, масовно ступали припадници разних мањинских националних група. Међу њима, са посебном страшћу, и Украјинци…

Многи не знају да је Анте Павелић у емигрантској фази имао блиске и сарадничке контакте са тадашњим вођама украјинске антикомунистичке емиграције.

Везе су постојале још од раније, првенствено кроз деловање рођеног брата ”НДХ маршала” Славка Кватерника, егзотичног имена Петар Милутин (који је крајем Првог светског рата служио у Главном Стожеру Галицијске армије, као начелник стожера ”Сиве дивизије” такозване Украјинске државе). Петар Милутин Кватерник је служио у југословенској војсци (као мајор), а одмах затим је отишао у емиграцију као члан усташког покрета.

Током тридесетих година су Украјинци ишли на обуку у италијанским ”камповима за тренинг” заједно са хрватским усташама. Вођа тих украјинских герилаца, Михајло Колодзински, био је, уједно, и један од искусних предавача ”војних вештина” у кампу Сан Диметрио (где је са њима био и злогласни Владо Черноземски, касније познат као убица југословенског краља Александра Карађорђевића). Остала су забележена имена ових украјинских сабораца усташких терориста: Олекса Бандера (Степанов брат), Михајло Миушински, Лев Криско, Роман Куцак, Григориј Купецки, Мухајло Гнатив и Григориј Фајда.

И сви су они након атентата на југословенског краља били пребачени од италијанских власти на једно острвце северно од Сицилије, где су провели неколико година у потпуној изолацији (спремајући се за своје акције у рату који се већ ваљао преко брега)…

А да се сад вратимо на главну тему: прилазак Украјинаца војсци Независне државе Хрватске одмах по њеном формирању.

Указом генерала Аугуста Марића, заповедника хрватске пешадије, 2. јула 1941 (непосредно по почетку напада Вермахта на Совјетски Савез) формирана је УКРАЈИНСКА ЛЕГИЈА (првобитно у саставу 369. пешачке пуковније, а у саставу Врбоског дивизијског рејона).

Пошто Немци нису допустили овим новопеченим украјинско-хрватским бојовницима да пођу на Источни фронт, они су кренули у рат са четничким и партизанским јединицама (након почетка опште побуне српског народа због почетка масовних клања већ првих месеци постојања НДХ). И тако је почело украјинско проливање српске крви, у братском ”здругу” са њиховим хрватским саборцима.

Од пријављених 1200 добровољаца, у редове Украјинске легије је примљено њих око 500 (јер су услови били завршен војни рок и да кандодати имају мање од 40 година). Већина су били Украјинци из Босне, уз једну групу посебно активних загребачких студената Украјинаца.

Већ 22. августа исте године су ”украјински драговољци” већ дали заклетву Павелићу, као ”Прва сатнија украјинске легије”. Први заповедник Украјинске легије био је извесни Дмитро Луценко, а убрзо после њега много познатији Володимир Пањкив (1896, Коломија – 1947, Загреб), као ”причувни бојник” по чину.

И одмах је почела обука припадника ове формације, која је трајала све до пролећа 1942. године…

На својим униформама су (уз све хрватске ознаке) имали и нашивке са украјинским ”трозупцем” на плавој позадини, а касније, уместо тога, значке у облику малог металног штита са својим националним симболом, ”трозубцем” на десној страни груди…

Након тога су ти усташки Украјинци кренули у борбу против четничких формација у Прњавору, Дервенти и на Козари у лето исте године. Истовремено су кренули и на партизанске формације на подручју Босне…

Троје Украјинаца је добило од поглавника Павелића сребрне медаље ”За храброст”, а Михајло Маљарчук се ”посебно истакао при заузимању српске цркве у Пиплићима”. А командант легије, Луценко, је ускоро добио и други орден за храброст (у борби у срспким селима Мајевцу и Ратишту)…
У каснијим борбама су још петорица Украјинаца добили одликовања, а борбе су се настављале (са различитим успехом, уз неке победе и понеки пораз).

Временом је украјинска ”сатнија” прерасла у ”бојну” (што сведочи о повећаном броју њених припадника), а укупно је у трогодишњим борбама погинуло 120 украјинских легионара… А после рата је одређен број ових добровољаца у усташким редовима био стрељан од партизанских власти, док је већи број њих свој живот завршио у Јужноја Америци (где су живели заједно са хрватским емигрантима)…

Њихову ”мисију” су 1991. године наставили украјински добровољци који су се придружили Хрватској војсци (ХВ), Хрватском вијећу обране (ХВО) и Хрватским обрамбеним снагама (ХОС), учествујући у борби са Србима. Они су Туђманову Хрватску сматрали наставком НДХ, а себе наследницима Украјинске легије из Другог светског рата…
Њихова имена нећу помињати. Нису то ничим заслужили, сем по злу које су нам нанели…

P. S.
Унук једног од ових украјинско-хрватских бораца (Сергеја Хенриксена, припадника осиромашеног шведског племства из Кијева) је Борис Микшић, познати хрватски привредник и политичар (био је и кандидат за председника Хрватске на изборима 2005-е). Његов отац (Стјепан) био је пилот ”Хрватске зракопловне легије”, запамћене по учешћу на Источном фронту…

P. P. S.
Ова претећа налепница коју сам поставио као илустрацију лепљена је по Загребу током фудбалске утакмице Хрватска – Украјина, у марту ове године…

(Извор: Фејсбук-профил аутора)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: