У Београду ме је затекла тужна вијест да је ових дана из овог привременог живота, мирно и тихо, баш онако како је и живио, отишао Марко Савин Марковић, један од часних, честитих и угледних људи, каквих има у Црној Гори и у другим крајевима, али и један од најзначајнијих правника и судија који се својим животом, пресудама и дјелима трајно уписао на златне странице правне науке и правосуђа у Црној Гори.
Име Марка Марковића, оца мог врлог пријатеља адвоката Велибора Марковића, прво сам срео у архиви Митрополије Црногорско-Приморске – у списима судског предмета поводом рушења Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, у народу познатије као Ловћенска или Његошева капела. Ријеч је о обимном спису, од више стотина страница, које је брижљиво сакупљао и чувао блаженопочивши Митрополит Црногорско-Приморски Данило (Дајковић).
Послије тога, имао сам прилику и част да се са њим, часном и мудром старином бритке мисли и прецизне ријечи у дубокој деветој деценији живота, сретнем и у његовом дому. Незбораван ми је и у памћење трајно урезан дијалог који сам са њим и његовим сином водио о дискриминаторном и неуставном Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница почетком 2020. године у његовом стану у булевару Светог Петра Цетињског у Подгориции.
Филигрански прецизно је износио своје правничке ставове о том пропису који је дубоко задирао не само у Цркву и православну вјеру него је собом тектонски разурао темеље правног поретка Црне Горе и то оне традиционалне, већинске која му је свој достојанствени одговор и противљење исказала свенародним литијама.
Својевремено, тачније 2012. године, припремајући свој рад под насловом ”Српска Православна Црква у борби за очување Његошеве капеле на Ловћену” за међународни научни скуп ”Од Косовског завјета до Његошевог макрокозма – Петар II Петровић Његош (1813-2013)”, поводом 200. године од Његошевог рођења, у списима предмета сам нашао и пресуду Врховног суда у Титограду коју је, са својим судским вијећем, 1977. године донио тадашњи судија Марко Марковић.
Човјек, правник и судија Марко Марковић је из овог, пролазног прешао у вјечни, непролазни свијет у данима када је у Црној Гори, као и онда, поново актуелна прича о Ловћенској капели, њеној обнови и испуњењу Његошевог завјета. Умјесто свијеће воштанице, за покој душе Марка Марковића, приносим дио из тог рада који свједочи да у сваком времену постоје часни и честити људи, који су, без обзира на политику, партије и идеологију, били и јесу кадри да, како је прије много вјекова записано у Душановом законику, ”суде по законику, право, како пише у законику, а да не суде по страху од царства”. Марко Марковић је живио и судио по закону, а не по страху од земаљског цара и ћесара.
У немогућности да присуствујем његовој сахрани и запалим му свијећу воштаницу на гробу у Пиперима, опраштам се од њега изводом из мог рада у коме је његово име незаобилазно! Вјечан му помен!
у Београду, Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић 6. октобра 2021.г.
Извод из рада „Српска православна црква у борби за очување Његошеве капеле на Ловћену“
”… Осим јавне полемике и преписке са државним органима, а након утврђивања чињенице да власт, без обзира на противљење стручне и шире јавности, нема намеру да одустане од свог пројекта, Митрополија Црногорско-Приморска је и судским путем покушала да заштити Ловћенску капелу. Митрополит Данило се 15. јануара 1970. године обратио адвокатима Јевту Павићу из Никшића, Слободану Суботићу, Николи Радовићу и Вељку Ковачевићу из Београда тражећи сусрет у Београду ради њихове правне помоћи како би се ”Његошева црква и његов гроб на Ловћену сачували од рушења и уништења”.
У архивској грађи Митрополије не постоји службена белешка о садржају тих разговора, који су вођени у Патријаршији 18. јануара 1970. године, али се, из пуномоћја које им је митрополит издао, као и из других списа, може закључити да је на том састанку донета одлука да се Његошева задужбина заштити и правним путем у складу са важећим законским прописима.
Истог дана када је Митрополит Данило издао пуномоћје адвокатима, Патријарх Српски Герман (Ђорић) и Митрополит Данило су посетили Митју Рибичича, председника Савезног извршног већа. Црквени великодостојници су покушали да Рибичича упознају са историјатом Ловћенске капеле и противљењем идеји за њено рушење. Разговор је завршен закључком да црквене власти треба да контактирају са државним органима на нижем нивоу, првенствено у Црној Гори.
Пуномоћници Митрополије су 23. априла 1970. године Уставном суду Југославије поднели тужбу против Социјалистичке републике Црне Горе и општине Цетиње. У тужби је тражено да Уставни суд утврди неуставност одлуке о ”преношењу капеле на одговарајуће место”.
Даље, наведено је да су таквом одлуком повређена основна права Цркве; да тужени нису активно легитимисани у погледу доношења одлуке о рушењу цркве и да ће се, извршењем оспорених одлука, нарушити односи између Цркве и државе. Посебно је указано да ”тужба не садржи у себи никакво противљење одлукама Владе Социјалистичке републике Црне Горе, Скупштине општине Цетиње и Одбора за изградњу маузолеја као споменика на било ком другом месту, не дирајући у Цркву Св. Петра I Цетињског”. У тужби је на 14 страница указано на историјат цркве на Ловћену, њену богослужбену функцију, Његошев завет и њен имовинско-правни статус. Тужбом је предложено да Уставни суд одлуке Владе Социјалистичке републике Црне Горе и Скупштине општине Цетиње о рушењу Цркве на Ловћену огласи незаконитим и противуставним и да изда привремену меру забране рушења цркве и мењање њене непосредне околине до доношења одлуке по тужби.
Митрополит Данило је копије тужбе доставио на око 40 адреса, почев од Јосипа Броза, преко председника савезних и републичких скупштина и влада, до универзитета и факултета, академија наука и угледних научних и културних радника.
Поступајући по тужби, Уставни суд је спровео само две радње: од Скупштине општине Цетиње је затражио одлуку о подизању Његошевог маузолеја, а од Завода за заштиту споменика културе Црне Горе је затражио документа о проглашењу Цркве на Ловћену за споменик културе. Општина Цетиње је својим актом од 19. јуна 1970. године Уставном суду доставила препис тражене одлуке са наводом да је објављена у ”Службеном листу Социјалистичке републике Црне Горе – Општински прописи” (бр.1/69) , а Завод за заштиту споменика културе Црне Горе је 25. јуна исте године Уставном суду доставио решење о проглашењу Цркве на Ловћену за споменик културе и решење којим је Скупштина општине Цетиње издато одобрење за премештање цркве са Ловћена на друго место.
Након тога, председник Уставног суда Југославије др Јован Ђорђевић је 8. јула 1970. године пуномоћника Митрополије адвоката Николу Радовића из Београда обавестио да је тај суд на седници од 8. јула 1970. године разматрао представку Митрополије и ”нашао да није надлежан да по њој поступа, пошто наведене акте треба оцењивати у односу на републичке прописе. Зато је наведену представку доставио Уставном суду Црне Горе да оцени своју надлежност”.
Одмах након тога, Митрополит Данило је 12. августа 1970. године Уставном суду Социјалистичке републике Црне Горе доставио пет доказа као прилог тужби и указао суду да ће поднети докази послужити да се утврди да ”црква својина црквена и да је од свога постанка припадала парохији Ераковићској у Његушима; да је Црква бринула о њеној обнови, одржавању и чувању, као и о повратку Његошевих костију на Ловћен, те да никада није била, а нити је данас у ма чију влаштину осим црквену”.
Уставни суд Социјалистичке републике Црне Горе је, користећи се методологијом Уставног суда Југославије, од Владе Социјалистичке републике Црне Горе затражио одлуку из 1952. године о подизању Његошевог маузолеја и одговор на тужбу Митрополије. Потредседник Владе др Мијат Шуковић је 25. септембра суду упутио допис у коме је навео да ”одлука Владе као формални акт није објављена у ”Службеном листу”. Влада је од суда затражила да се ”чињеница да је Влада почетком 1952. године донијела одлуку о изградњи маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Језерском врху Ловћена по пројекту вајара Мештровића, прихвати као чињеница релевантна за даљи раду Уставног суда по овој ствари”. Наведено је да ће одговор на наводе Митрополије суду пружити секретар Секретаријата за законодавство Скупштине Социјалистичке републике Црне Горе Бранко Вуковић на дан расправе.
Скупштина општине Цетиње је 2. новембра 1970. године суду доставила одговор на тужбу Митрополије. У одговору је на 30 страница оспоравано не само право него и активна легитимација Српске Православне Цркве и Митрополије Црногорско-Приморске да покрећу поступак, јер се ”Црногорска православна црква сада налази у нередовном стању, она нема канонски изабраног митрополита, нити свог Светог Синода, те у њено име нико не може покретати спор”.
Уставни суд Црне Горе је 11. новембра 1970. године донео решење којим је констатовао ”да нема основа за покретање поступка против одлуке Владе Народне републике Црне Горе из 1952. године и одлуке Скупштине општине Цетиње о подизању Његошевог маузолеја по пројекту и изради вајара Ивана Мештровића на Ловћену од 9. децембра 1968. године”. Као разлоге за своју одлуке суд је навео да ”није нашао основа за покретање поступка у смислу члана 57 став 1 Закона о Уставном суду Црне Горе због повреде права цркве загарантованих Уставом, односно законом, а у конкретном случају Митрополија Црногорско-Приморска није овлашћени предлагач у смислу члана 223 Устава Социјалистичке републике Црне Горе и члана 18 Закона о Уставном суду Црне Горе”. Суд је оценио да ”Његошева капела на Ловћену није храм него надгробни споменик, а истовремено и споменик културе”. Суд је у решењу игнорисао чињеницу да Влада није доставила одлуку из 1952. године која је послужила као правни основ Скупштине општине Цетиње за доношење своје одлуке, а био је обавезан да то учини, него је констатовао да због недостављања, односно очигледно непостојања одлуке Владе, ”не постоје процесне претпоставке за оцјену њене уставности и законитости”. Суд је, очевидно поступајући на идеолошким, а не правним основама, констатовао и да је одлука Скупштине општине Цетиње заснована на овлашћењима из Устава и да је донета у форми општег акта и да није у супротности са одредбама Закона о заштити споменика културе.
Осим напред наведених докумената, у архиви Митрополије нема других списа из овог предмета. Из тог разлога, у току овог истраживања, покушали смо да преко историчара који има одобрење за истраживање у Државном архиву Црне Горе обезбедимо и остале списе из овог предмета. Државни архив Црне Горе је 28. маја 2013. године обавестио подносиоца захтева да, приликом предаје архивске грађе између Уставног суда и Државног архива 14. септембра 2000. године, предмет под бројем У 23/70 није предат тој институцији на чување. У прилогу одговора је приложен и записник о примопредаји између Уставног суда Црне Горе и Државног архива.
Након одлуке Уставног суда, Митрополија је 29. децембра 1970. године пред Окружним судом у Титограду тужбом против Социјалистичке републике Црне Горе и општине Цетиње покренула поступак ”ради утврђења и заштите права власништва” над Црквом на Ловћену. Уз тужбу су приложени докази о својинским правима Митрополије над Црквом на Ловћену, а од суда је тражено да утврди право својине Митрополије на храму посвећеном Светом Петру Цетињском; да туженима забрани премештање цркве и нарушавање њеног изгледа; да обавеже тужене на исплату парничних трошкова и да изда привремену меру којом ће туженима забранити да до доношења правоснажне судске одлуке обављају било какве, па и припремне и организационе радње којима би био циљ уклањање цркве.
Јавно правобранилаштво Социјалистичке републике Црне Горе је 19. априла 1971. године Окружном суду у Титограду доставило одговор на тужбу у коме је навело да првотужена Социјалистичка република Црна Гора није у правном односу са Митрополијом поводом Његошеве капеле. Такође, наведени су и одређени историјски подаци у соц-реалистичкој интерпретацији међу којима су најинтересантнији следећи: да је окупатор 1916. године ”делимично порушио” капелу; да 1925. године није обновљена Његошева капела него саграђен нов објекат од другог материјала; да представља задужбину краља Александра као суверена; да није познато да су се представници Митрополије тада противили рушењу остатака старе капеле; да је Ловћенска капела по својој намени Његошева гробница, а не црква или црквена имовина; да је реч о надгробном споменику и да није грађена са намером да буде црква. Јавно правобранилаштво је тражило да се тужба и захтев за издавање привремене мере одбију као неосновани. Правни заступници Митрополије су 29. маја 1971. године Окружном суду доставили своје изјашњење на одговор јавног правобранилаштва на тужбу.
Поступак је трајао више година, а Одбор за подизање Његошевог маузолеја на Цетињу је у августу 1972. године порушио Цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену. Годину дана пре рушења, пуномоћници Митрополије су се 26. августа 1971. године обратили суду са обавештењем да је Одбор за подизање маузолеја одлучио да се црква измести – демонтира иако спор није окончан. Захтевали су да суд хитно закаже рочиште на коме би се расправљало о предлогу за издавање привремене мере. Судија у овом предмету је на сваки начин опструирао поступак због чега су пуномоћници Митрополије више пута протествовали код надлежних органа, али без успеха.
Окружни суд у Титограду је тек 20. маја 1975. године донео прву пресуду у овом предмету и одбио тужбени захтев Митрополије. Пуномоћници Митрополије су Врховном суду Социјалистичке републике Црне Горе благовремено изјавили жалбу због свих законских разлога. На опште чуђење, председавајући парничног већа судија Марко Марковић је 15. јула 1977. године донео решење којом је укинуо пресуду Окружног суда у Титограду и предмет вратио на поновно одлучивање. У образложењу решења су веома прецизно наведене незаконитости које је првостепени суд починио. Окружни суд је обавезан да уклони недостатке у поновљеном поступку. Овај судски поступак никада није завршен што, заједно са напред изнетим чињеницама, довољно сведочи о насиљу које је извршено над Његошевим земним остацима и Црквом Светог Петра Цетињског на Ловћену. Важно је напоменути да је и принц Михаило Петровић Његош из Париза 1971. године преко својих пуномоћника против општине Цетиње и Завода за заштиту споменика културе поднео тужбу ”ради заштите гроба Његошева”, али се ни тај поступак није разликовао од претходног с обзиром да је идеологија била изнад права и закона.
Свети Архијерејски Сабор и Синод Српске Православне Цркве и Митрополија Црногорско-Приморска су током читавог ХХ века, а посебно у другој половини, водили велику борбу за заштиту Његошевог завештања и Цркве Светог Петра Цетињског на Језерском врху на Ловћену. Борба је вођена на медијском, политичком, културном и правосудном пољу, али безуспешно. Међутим, борба за обнову Ловћенске капеле траје и у ХХI веку”
Gospoda su otac i sin,Markovici.