Увек сликам са тремом
Војо Станић неће допутовати у Београд на отварање своје изложбе сутра у галерији САНУ у 19.00, али скромно верује, како нам је рекао у телефонском разговору, да ће се слике допасти посетиоцима. Изложба поводом 90. рођендана „најпознатијег Новљанина“ отвара се након четврт века од претходне велике Станићеве поставке у овом истом простору. Посетиоци ће у наредна два месеца моћи да погледају 47 уља на платну славног Новљанина, захваљујући „Атлас групи“. Изложба носи једноставан назив: „Слике“.
– Изабрао сам 47 слика за изложбу у Београду, које су углавном настале последњих година и никада до сада нису биле представљене јавности. Настојао сам да направим целину тим избором, што је тешко, јер су моја дела различита и по идеји, колориту и другим стварима. Пред сваку изложбу сам имао велику трему, јер ми је најважнији утисак публике. Нисам никад сигуран у оно што урадим и изложба је увек тест у јавности. Поставка ће трајати два месеца, дакле довољно дуго да постане и досадна (смех).
Војо Станић је Академију ликовних уметности, одсек за вајарство, завршио у Београду 1951. године, у класи професора Алојзија Долинара. Сликарством почиње да се бави четири године касније. Пре 16 година је у Венецији представљао Југославију.
На питање за каквим одговорима трага сликајући, Војо Станић одговара: – Циљ ми је да направим лепу слику. Сматрам да је уметност естетика, да оно што је урађено треба да буде привлачно и занимљиво. Критичар је сваки човек који стоји испред слике. Као што сам то и ја када, на пример, читам књигу. То су врло важне критике, чак најважније. Увек почињем да радим слику са извесном тремом и са намером да направим најбољу до сада.
На питање колико има дела у свом опусу и да ли је водио евиденцију о њима, Војо Станић каже: – Водила је моја госпођа, али је она умрла, а ја о томе нисам мислио. Не знам чак ни приближно колико сам дела насликао, и није ми било важно. Настојао сам само да сликам. Можда сам ту био и лукав, јер у ствари нисам хтео да компликујем живот другим стварима. Није ме интересовало било шта друго осим сликарства.
На опаску да сви причају о дивном погледу на море са прозора његовог атељеа, уметник опет скромно одговара да у Херцег Новом сваки прозор има леп поглед:– Ту сам у пристаништу, видим и центар, бродове, рибаре. Знам да кажу да сам само посматрач свих тих ситуација које сликам. Али у истом том животу и учествујем, дружим се са светом који сликам и који је исти као и ја, обичан. А шта значи бити обичан? То значи бити свој. Сваког дана седнемо заједно, попијемо кафицу, причамо. Не шетам никад нити рибарим. Не волим ни да путујем.
Војо Станић духовито коментарише податак да је изложба уприличена поводом девет деценија његовог живота:– Много је то година, стид ме је, мада нисам ја крив због тога. На мој рад је утицало све што сам видео, доживео, прочитао или гледао на телевизији. То ствара став. Ми смо у ствари резултат нашег сећања. Скоро свака слика коју сам видео у животу, ма чија, оставила је на мене утисак. Не сећам се да сам икад видео тако лошу слику, а да у њој није било и нечега доброг.
У младости је Станић био у контакту са Петром Лубардом, Милом Милуновићем, предавао је Даду Ђурићу, пријатељевао са много уметника, сусретао Иву Андрића, Михаила Лалића, тешко је побројати, а нашем саговорнику још теже издвојити неког. – Сликам још увек по цели дан, по природном светлу, али никад не знам шта ће испасти на крају. Ако ми нешто и успе, обично кажем да је то грешком тако испало. Зато се много трудим. Далеко од тога да трагам за савршенством, довољно је да достигнем да ми се свиди мој рад. И никад нисам продао ниједну слику, мене је стид од тога, то неко други продаје.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
