Увијек актуелне: Велике мисли Чехова, Достојевског и Толстоја

Руси не могу да проживе ниједан дан а да се не сјете крилатица или мудрих фраза ових писаца. Ево и сами се увјерите да су ти људи врло добро знали како ћемо ми живјети у 21. веку. Мисли Толстоја, Чехова и Достојевског..

Антон Чехов: Живот је живот, а све остало је непознато

Непосредно пред смрт Чехов је написао својој жени Олги Книпер: „Питаш шта је то живот? То је исто као да питаш шта је шаргарепа. Шаргарепа је шаргарепа, а све остало је непознато.
Он је констатовао да између живота и човјекове представе о животу не постоји никакав други појам.

А шта ако не постоји никаква узвишена идеја која оправдава људско постојање?
Чехов је сматрао да „ако живот има смисао и циљ, онда се тај смисао и циљ уопште не састоји у нашој срећи, него у нечему разумнијем и већем“.
Овај руски писац је тврдио да је човек срећан све док не види невоље или не чује за невоље других људи.

Било му је жао што сваки срећан човек нема иза врата некога са чекићем ко лупка и подсјећа га на ову чињеницу. (У наше вријеме као тај „чекић“ може послужити Фејсбук, зар не?)

Фјодор Достојевски: Човјек није увек оно о чему се говори наглас

Данашњи човјек добија из интернета огромну количину информација. Слободна интерпретација тих информација никако не значи да се он са њима слаже. Јунак романа „Браћа Карамазови“ је рекао: „Широк је човјек, сувише широк… Ја би га сузио“.

Писца је фасцинирала чињеница да један човјек може имати чак и потпуно контрадикторне мисли.

Примјер таквих контрадикторности може се наћи у роману „Зли дуси“.

Ставрогин у дијалогу са Шатовом тврди да је атеиста. Шатов покушава да ухвати саговорника у лажи, па се присећа Ставрогинових изјава од прије двије године да су Руси народ „богоносац“ и да „атеиста одмах престаје да буде Рус“.
„Зар нисте ви мени говорили – каже Шатов Ставрогину – да кад би вам неко могао доказати да је истина изван Христа, ви бисте радије остали са Христом него са истином?“
Узгред, та фраза о Христу може се наћи и у писмима Достојевског.

Лав Толстој: Све је таштина, а срећа је у једноставности

Толстој у својим романима намјерно избјегава савремени тренутак, јер све што је само у овом тренутку битно заправо ништа не вриједи и није вјечно.

Централно место у Толстојевом доживљају свијета заузима морал, а сваки развој цивилизације, сматра он, само упропашћује човјека.

Људи сада не воде љубав да би се размножавали и не облаче се да би им било топло. Овај писац је желио да измјести јунаке из уобичајеног круга догађаја и да их врати у природно и једноставно стање.

Рањени Андреј Болконски у „Рату и миру“ пада и остаје да лежи на леђима, у положају на који није навикао. Гледа увис и чуди се како раније није видио то високо небо. Сада је срећан што га је видио, и одмах се пита зашто су се тукли са Французима, зашто су викали, трчали, чему све то?! „Све је испразно, све обмана, осим бескрајног неба“.
У „Ани Карењиној“ снаха главне јунакиње открива мужевљево невјерство и показује му цедуљу као доказ. Али мужа није бринула сама та сцена, него његова сопствена реакција.
„Њему се у том тренутку десило оно што се дешава људима када су неочекивано затечени у нечему сувише ружном. Није успио да припреми израз лица за статус који ће имати пред женом када се открије његова кривица. Могао је да се увреди, да негира, да се оправдава, да моли за опроштај, па чак и да буде равнодушан – све би било боље од онога што је учинио! Умјесто свега тога он се изненада нехотице осмјехну својим уобичајеним, добродушним и самим тим глупим осмијехом“.

У свим условним релацијама друштвеног живота, у свим иновацијама и непрекидним изменама, Толстој као да нас пита – гдје је ту прави човјек?

Извор: RussiaBeyond

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: