Вехабије припремају терористичке ударе по Републици Српској

Пише: Џевад Галијашевић

Када је, 26. маја 1990.године Алија Изетбеговић у сарајевском хотелу „Холидеј Ин“ свој први, јавни политички говор у СФРЈ и СР БиХ започео Бисмилом („У име Бога, милостивог, самилосног) на оснивачкој скупштини Странке демократске акције, било је јасно да пред тадашњим Муслиманима стоји дуг и трновит пут, практично процес у коме ће се константно мјешати вјера и политика у корист вјере.

Иако су у формалном смислу СФРЈ и комунистичка власт још увијек дјеловали „политички живахно“, ипак су већ тада срамно капитулирали пред концептом насилне политичке религиозности, друштвеног и менталног стања којим се читав народ увјеравао да је Бог баш Алији дао главни план како би муслиманско друштво у БиХ заправо требало били зацртано, организовано и вођено. Будући да су „нацрти дошли од Бога“, света је дужност истинских вјерника да их слиједе до задњег слова и наметну их свим људима који ту живе. Подразумијева се како наметање тог плана треба и мора бити извршено уз подршку вјерске заједнице, на све могуће начине и свим могућим средствима.

Тероризам је свакако једно од тих средстава, примјењиваних као „рат у континуитету“ од деведесетих година, а данас, у условима опште геополитичке конфронтације, пораза Исламске државе и Ал Каиде у Сирији и Ираку те потпуно флуидне регионалне политике, стварна и врло могућа мета носилаца терористичке пријетње су: Република Српска (њене институције, њени лидери) и српски народ у цјелини: у Републици Српској и Републици Србији.

Више него икада, пријетња терористичким ударима је реална и очекивана. Бакир Изетбеговић је у потпуности ставио под контролу Обавјештајно безбједносну агенцију и са њом је премрежио институције и друштво у цјелини. Активностима ове „Муслиманске милиције“ и „Босанске Ал Каиде“ одвлачи се пажња од груписања и борбених тренинга које радикални исламисти свакодневно подузимају, припремајући се за будући сукоб, који ће сами изазвати.

Западне земље очито подржавају Бакира и СДА у тим антиуставним активностима, сугеришући јавности да не постоји никакав антагонизам између САД, ЕУ, НАТО и Ал-Qаиде или Исламске Државе, те да је јасно како су они савезници.

Иако свјестан проблема исламског екстремизма, запад се и даље самозаварава плитким размишљањем о тероризму, закључујући како је ислам, иако екстреман, у геополитичкој сфери фактор преокрета а не пасивности, па се ЕУ и САД залажу за „разумну“ инфилтрацију, тактичке и привремене савезе с том религијом по многим питањима. Планови такозване „Обамине струје“ у Америци и Европи, да ислам буде мач сукоба и врх копља новог обрачуна са руским интересима на Балкану, не би била лишени реципрочних примисли: Њемачка, Француска и „дубока држава“ у САД исламистима се очигледно желе послужити као „овном“ против Русије. Бошњаци и када би били свјесни посљедица ових планова, окренули би главу, јер су задојени традиционалном, антихришћанском, вјерском мржњом, која се као вулкан сручила на њихову свијест и њихова осјећања. Русија то свакако зна.

Босна и Херцеговина је данас највећи проблем безбједности западног Балкана и цијелог европског континента, јер екстремистичка хоботница у овој земљи располаже са преко пет хиљада радикалних исламиста који представљају стални извор терористичких претњи. Иако су ова лица позната безбједносним агенцијама у БиХ, они су овдје до сада били заштићени у сваком смислу тако да су несметано створили највећи исламистички покрет у Европи, са преко 100.000 припадника, познат под именом „ВЕХАБИЈСКИ ПОКРЕТ“. Потпуно несметано, вехабије су оснивали, на подручју Сарајева, Травника, Зенице, Бихаћа и Тузле, предузећа и невладине организације а онда у њихово име куповали куће, зграде – читава насеља – да би у њима настанили фанатизовану армију сљедбеника, војску будућег рата. У цијелој Европи не постоји држава попут БиХ, која на своме тлу подржава постојање класичних војних база и малих исламских држава. Након борбених и вјерских обука, из ових насеља Бошњаци су одлазили у свјетски џихад, у Сирију и Ирак.

Исламска заједница у БиХ је ове терористичке кампове назвала параџематима.

Од првог доласка муџахедина у БиХ, исламистички екстремисти јавно истичу, планирају и изводе терористичке нападе уз подршку утицајних појединаца у власти. Тероризам у БиХ је свакодневица на коју су се привикли народи и институције, а на коју заједничка држава са средиштем у Сарајеву не реагује ниједном нужном мјером. Сарајево је данас радикално исламски, арапски град у срцу Европе.

То што се дешава у БиХ, као највећој бази и јединственом терористичком кампу Исламске државе и Ал Каиде, као дубока антицивилизацијска појава је превасходно безбједносни проблем о коме, уопште, не желе говорити они који су довели радикалне и екстремне исламисте у БиХ, организовали их, пружали им заштиту, подржавали логистички; углавном је ту ријеч о муслиманима „СДА профила“.

Осим њих, подршку терористима пружали су подмитљиви и уцјењени хришћански политичари на разне начине, или одбијањем да признају постојање терористичких организација или тако што су умањивали степен пријетње коју они изазивају у друштву или су прикривеном опструкцијом учествовали у спречавању државних институција да раде свој посао и заштите грађане од терористичке пријетње.

Различити су били мотиви и тумачења како и зашто су исламисти дошли у БиХ.

Неки су се називали борцима за ислам који су се „само“ одазвали позиву у џихад.

Било је међу њима и превише доказаних терориста и криминалаца који су се скривали од закона у својим земљама, класичних плаћеника познатих као „пси рата“, али и шпијуна разних агенција, пљачкаша и авантуриста, све до ноторних убица којима ништа није било свето, нарочито не људски живот и поштивање међународних конвенција ратовања.

Знакови њиховог присуства и дјеловања у БиХ су и данас присутни на сваком кораку.

Ако случајно обиђете један дио гробља у насељу Грм на улазу у Зеницу, видјећете да је посебно ограђен. Мале, бијеле камене коцке не личе на „нишане“ којима се обиљежавају муслиманска гробља у БиХ и не садрже имена укопаних муџахедина. Познато је тек да су на том мјесту сахрањени џихадисти из Сирије, Либије, Јемена, Саудијске Арабије, Туниса, Алжира, Египта… који су ратовали на страни Армије РБиХ.

И код Тешња, Травника, Високог и Завидовића, видљива је иста форма мезарја муџахединских – без обиљежја, без имена и без било каквог знака или украса.

Истина, ништа не би значило и да су уписана њихова ратна имена: Абу Харис, Абу Велид, Абу Омар, Абу Зијад, Абу Идрис, Абу Абдурахман, Абу Хурејра…

Управо питање њиховог стварног идентитета представља један од главних алибија зашто се ни Хашки трибунал, а потом ни домаћа тужилаштва, нису подробније упуштали у истрагу о ратним злочинима које су починили борци из афро-азијских земаља, окупљених углавном у одреду „Ел Муџахидин“ и „Зубејровој групи“.

Не само њих: многи локални убица и фанатик у протеклом рату сакрио се иза злочина афро-азијских монструма и „државне“ неспремности али и немогућности да утврди ко је тачно убијао цивиле и заробљенике по Тешњу, Озрену и Средњој Босни. Обавјештајне агенције које су истраживале те особе више су радиле на прикривању наредбодаваца и стварних извршилаца тешких злочина, и нису ни покушавали утврдити њихов стварни идентитет.

Тако је командант одреда „Ел Муџахидин“ Абу Маали користио неколико имена по доласку у БиХ: Абдел Кхадир Мокхтари из Алжира, потом Халид Ибн Абдулах из Кувајта те Дамир Пезо из Зенице и коначно Халид Ћатић, рођен у Кувајту. Све адресе боравка које је пријављивао током и након рата биле су лажне, а једна од њих је била и адреса амбасаде Шпаније у Сарајеву!?

Појединци су имали и неколико пасоша са различитим подацима. Абдулкарим ал-Сабахи, син Ахмеда и мајке Алије, рођен 1960. у Јемену, након доласка у БиХ добио је држављанство, потом промијенио име у Бенсијах Белкацем „Меџд“, да би код женидбе предочио пасош Алжира са истим подацима, као у јеменском али, након планова да нападне Американце и Британце, постаје главни плијен борбе против тероризма и као вођа Алжирске групе, затвара у Гуантанаму!?

Има десетине сличних примјера вишеструких идентитета којима су се користили муџахедини по доласку у БиХ. Неки су користили дипломатске исказнице Високог саудијског комитета, неки потпуно лажне документе; многи су у одред „Ел Муџахедин“ ступили без докумената, а на списковима су били под лажним именима, на основу којих су добили држављанство БиХ!? Исламистичка власт у Сарајеву на територији под контролом Армије РБиХ то никада није покушала ни планирала истражити. Као ни њихове ратне злочине.

У Травнику је одсијецањем главе убијен Драгољуб Поповић само зато што је Хрват, у Зеници др Вељко Сладојевић само зато што је Србин. У околини Тешња, на планини Црни Врх, евидентирана су прва ритуална одсијецања глава заробљеним Србима а на планини Озрен, на подручју Возуће, почињено је најмасовније и најбруталније ритуално клање на планети – 192 лица су искасапљена и, у маниру који је прихватила Исламска држава, злочиначки су им одрубљене главе, тјела искомадана и на крају сакривена.

И током сукоба са ХВО-ом на подручју Лашванске долине, у селима Малине и Бикоши, убијали су цивиле хрватске националности и ратне заробљенике. Знало се да су та убиства починили муџахедини; ипак, никакве истраге ни у назнакама није било. Муџахедини су за полицијске и војне структуре били недодорљиви због политичке заштите – Алије и Арабије.

Много далекосежније посљедице за БиХ имала је галерија ликова са међународних потјерница за тероризам или оних повезаних са терористима који су се сјатили у БиХ.

Камере су у љето 1992. забиљежиле прво постројавање муџахедина у Травнику. Централна фигура, уз Травничког муфтију Нусрета еф. Авдибеговића, био је шејх Абдул Азиз звани Барбароса. Годинама касније, путем Интерпола, тражиће га Хашки трибунал, а биће ухапшен у Саудијској Арабији због убиства 19 америчких војника у терористичком нападу на војну базу у Дахрану јуна 1996.

Због подметања ауто-бомбе у Ријеци 1995. тражен је Ал Шериф Хасан Махмуд Сас звани Сакр из Јемена. У БиХ се крајем рата скривао под именом Абдулах Есиндар. Дуг је низ особа и терористичких дјела са којима су били повезани, а који су уточиште или базу за регрутацију припадника нихових покрета пронашли у БиХ. Енаму Арнауту, једном од сарадника Осаме бин Ладена, који је под окриљем хуманитраног рада боравио у БиХ од почетка рата, годинама касније биће суђено у САД због тероризма.

Напади на Дар ес Салам, Најроби, напад на Пентагон и Свјетски трговински центар, шпанску жељезничку станицу, Њујорк, Лондон, Брисел, Санкт Петербург, Берлин, откривали су учешће терориста са БиХ држављанством, чак њихово управљање највећим терористичким операцијама у свијету (Халид Шеик Мухамед, Ремзи Бин ал Сибх, Мухамед Атта, Халлид ал Михдар, Наваф ал Хасми, Аиман и Мухамед Завахири… ).

Насер бин Али ал-Анси, високи официр Ал Каиде из Јемена, који је преузео одговорност за напад на француски сатирични недјељник „Шарли Ебдо“, боравио је 1995. у БиХ. Карај Камел бин Али побјегао је 1992. из Италије према БиХ због оптужби за повезаност са терористима, француским држављанима Лионел Думонтом и Мулуд Бугеланом, који ће и након рата убијати и пљачкати на подручју Зенице.

Из Италије је у БиХ од међународне потјере бјежао шејх Анвар Шабан, који ће постати шеријатски лидер одреда „Ел Муџахидин“. Новинар Неџад Латић урадио је током рата интервју са Шејх Шабаном. Након што је интервју објављен, приговорили су му из АИД-а: за шејх Шабана интересовала се ЦИА, а АИД је одговорио да он није у БиХ!?

Шејх Шабан заједно са још 4 припадника „Ел Муџахидина“ биће убијен на пункту ХВО-а код Жепча 14. децембра 1995, неколико дана прије ступања на снагу Дејтонског мировног споразума. Случај је описан као „грешка“ због незаустављања возила на пункту. Обавјештајци Сигурносно информативне службе – СИС, су узели дневник шејха Шабана и доставили га у Загреб. У њему је детаљно описан договор између муџахедина са политичким и војним лидерима муслимана у БиХ о начину на који ће муџахедини остати у БиХ након окончања рата, заузимањем српског села Бочиња.

Дејтонски споразум требао је означити крај рата и крај боравка муџахедина у БиХ. Међутим, власти у Сарајеву очигледно нису тако мислиле. Уз подршку Алије Изетбеговића и врха СДА, покреће се убрзано издавање држављанстава страним борцима, лажним хуманитарцима из афро-азијских земаља, у бити међународним терористима и ратним злочинцима. Услов је био припадност Армији РБиХ или брак са држављанкама БиХ.

Највећи број издатих држављанстава реализован је преко ЦЈБ Сарајево и општине Центар. Министарство правде све верификује, а колика је била журба говори податак да су на неким рјешењима уписани датуми који су били – нерадни дан – недјеља!?

Увидом у документ АРБиХ од 4.10.1995. године, командант 3. корпуса Сакиб Махмуљин намјеравао је да људство одреда реформише у ослободилачку бригаду типа „А“, којој би задржао бројну ознаку па чак и број ВЈ Одреда „Ел Муџахедин“. Но, међународна заједница, прије свих САД, нису одобравали останак муџахедина. Мали дио бораца одреда „Ел Муџахидин“ (око 300) убрзо је напустио БиХ и отишао на ратишта у Авганистану, Чеченији и Ираку.

У децембру 2000. године, без било какве подршке у друштву или институцијама, локална власт у Маглају доноси аутономну одлуку о повратку имовине протјераног српског народа са Озрена, што је довело до „деложација“ 1556 муџахедина из насеља Бочиња. Отпор је био огроман али већ сљедеће године ситуација се потпуно мијења.

Након напада на Пентагон и Свјетски трговински центар, који је имао своје вође, организаторе, логистичаре и оперативце у терористичкој мрежи у БиХ, Американци покрећу озбиљне акције против њих. Забране хуманитарних организација повезаних са Високим саудијским комитетом те забрана рада и дјеловања Активне исламске омладине (радикалног војног подмлатка СДА) а затим мучне акције ревизије држављанстава, депортације у Гуантанамо и хапшења оних који су их добили на основу лажних података или су у другим земљама били тражени због тероризма и сличних кривичних дјела. Одговорност за ратне злочине које су муџахедини починили у БиХ преузели су формални или стварни командананти, генерали попут Расима Делића и Енвера Хаџихасановића у Хагу, те Сакиб Махмуљин у актуелном кривичном процесу пред судом БиХ.

У вријеме појачаних оперативних и обавјештајних активности Американаца, сарајевски полтрони, политички петљанци и криминогени безбједњаци су се утркивали у оштрим изјавама против терориста али без икакве суштинске мјере или акције. Алија је био још увијек, жив.

О томе се тада нарочито говорило прије свега у Сједињеним Америчким Државама:

„Међународне процјене могуће терористичке опасности што је присутна у Босни темеље се углавном на истим полазним чињеницама као и домаће. Постоје докази о различитим врстама активности и било тко у БиХ, без обзира да ли је представник америчке владе или власти у Сарајеву, ако тврде супротно, лажу или немају појма о чему говоре,“ говорио је Еван Колман, стручњак за тероризам из Сједињених Америчких Држава.

Данашњи Директор ММУП-а ФБиХ (муслиманског министарства унутрашњих послова) Драган Лукач, који данас минимизира и негира присуство било какве терористичке пријетње, тада је, са позиције замјеника директора СИПА, храбро галамио: „Неке од тих особа на пописима су најтраженијих лица, осумњичених или оптужених за тероризам, увјежбани и потенцијално способни за извршење терористичких напада, још се увијек налазе у БиХ. Уз такве људе који су оспособљени и могуће спремни за извођење терористичких напада, у БиХ се одржала и идеологија коју су они донијели и ширили. У њено се име данас води такозвани свјетски џихад, чија је главна инспиративна и донедавно организацијска снага – Ал Каида. То је други важан фактор у причи о могућој терористичкој опасности. Трећи елемент, који је јако битан у свему томе, огледа се у чињеници да се у БиХ врло лако долази до средстава за извршење терористичких дјела. Кад кажем ‘средстава’, мислим углавном на војну опрему – експлозиве, сатне механизме, упаљаче и тако даље. Значи све оно што се користи за израду одређених експлозивних направа. БиХ која је изашла из рата нажалост је земља у којој се врло једноставно и за врло мало новца може доћи до великих количина оружја и средстава овакве врсте. У највећем броју земаља је управо обрнуто, односно до тога се тешко долази,“ каже Лукач.

Оглашавали су се вјерски службеници и вјерска улема, исказујући лојалност и ревност у одбрани америчких интереса, хвалишући значај америчких истрага, које су више личиле на обичну хајку него на озбиљне и промишљене акције у борби против тероризма.

Форма и садржај овога, за БиХ нетрадиционалног тумачења ислама и начин на који га његови сљедбеници практицирају, узнемирујући су“, говорио је Сенад Агић, имам Исламске заједнице у Сједињеним Државама.

„Они су ратоборни. Мисле да је џихад само у ономе што се види, у ономе такозваном егзотеричном, што се показује и што се испољава. Мало вјерују у џихад са самим собом. Желе да ислам учине ратоборним, да га учине продорним по сваку цијену, да докажу да је ислам једина права вјера и да су сви на губитку који нису муслимани. А све то раде на један ригидан, нееластичан, врло груб начин,“ објашњавао је Агић.

Угледни, проф. др Решид Хафизовић истицао је да „Велики џихад“, односно борба за вјеру, није међународни пројект, да је то унутрашња борба на личном плану.

„Посланик ислама каже да је највећи облик џихада заправо оно што се зове људским самосвладавањем, да човјек побиједи све што је у њему неваљало, деструктивно и што би могло да израсте у крајњи негативитет једне људске особе. Побиједити самога себе, самога себе учинити што хуманијим, што људскијим, што понизнијим и што суосјећанијим и солидарнијим према сваком другом, како оном који припада вашој религијској традицији, тако једнако или још више према оном који не припада вашој религијској традицији – то је заправо тај такозвани велики џихад. Међутим, код такозваних ратоборних, борбених и деструктивних вехабија, имате обрнуту ствар. Они кажу да је најславније, највеће дјело то да неки младић или дјевојка, који још нису ни озбиљно закорачили у живот, оду и негдје се разнесу, да убију овог или оног. А најчешће убију некога недужног; недужне људе који немају везе са било каквом идеологијом. Те такозване агресивне вехабије су заправо нешто што је, прије свега, нечасно и што је једна, заиста врло неугодна појава, прије свега, за муслимански свијет,“ наглашавао је у то доба Хафизовић.

Али, када су Американци завршили своје послове, задовољили своје интересе и практично, врло ефикасно, умирили властиту јавност широком акцијом привидне борбе против тероризма и видљиве одмазде за „Једанаести септембар“, ствари и прилике у Босни и Херцеговини су се почеле враћати у „нормалу“, а „нормала“ је, у стварности, била потпуна институционална, политичка и вјерска синергија са терористичким групама и организацијама, подржана са запада од ЕУ и НАТО-а.

Шта више, тероризам се у БиХ накалемио на већ постојеће патологије, додатно их одређујући у тренутку када оне више не проналазе рјешења. Коначна мотивација тероризма ипак остаје непријатељство што га фанатици осјећају према отвореном друштву, које свима признаје стварну равноправност. Њима је неподношљиво и само постојање слободарског народа са историјом побиједа и жртвовања поред њих, који се одричу историје, поријекла и идентитета, истовремено отимајући његова многа обиљежја – присвајајући их под другим, лажним и неисторијским именима.

Данас само издајници мира и народа међу нама трабуњају о идеји, према којој “чак и непријатељи разума морају бити разумни” (Пол Берман), како би, чак и у условима неизбјежног присуства и дјеловања терориста, по сваку цијену тим убицама прибавили оправдање, ризикујући опште увјерење јавности да тиме подржавају њихова недјела.

Као што у радикалном исламизму постоје мисионари и проповједници мржње, тако данас у Босни и Херцеговини постоје проповједници срамоте, због малог, себичног интереса. Као кад уцијењени ђак хрватске више полицијске школе запосли у министарству кћерку предсједника једне борачке организације, дајући јој баснословну мјесечну плату већу од примања 80 бораца у години, како би га „борачким ауторитетом“ подржао у издаји.

Потреба да се јавност ефикасно супротстави тероризму захтијева његово познавање и јасно увјерење да је сваки тероризам намјеран, организован, прорачунат, свјесно проведен, да не постоје, историјске и политичке ситуације, када терор дјелује сам по себи, једноставно се користећи постојећим механизмима или постојећим односом снага, а да притом ниједан активни друштвени или јавни субјект тога није свјестан нити се сматра одговорним. Демагогија просаудијског и протурског режима у Сарајеву о постојању „босанског ислама“ покушава увјерити Европу и свијет да се религиозна суштина своди на људску суштину а да је људска суштина Бошњака више европска него исламска.

Али исламска суштина није никакав апстрактум ни локализам присутан у појединачној индивидуи или његовој малој групи, него је у цијелом исламу. У својој стварности она је скуп односа диктираних вјерским учењем, праксом и нормама, у којима појединац није јединка изолована од свјетског исламског тока, нити може бити способан да вјерско осјећање фиксира за себе и позиционира себе као самосвојну – „изоловану“ – људску индивидуу. У стварности, суштина се може схватити само као „Ума“, као унутрашња општост која чисто и природно повезује све појединце и групе у исламу. Укратко, свако „религиозно осјећање“ је, прије свега, општи производ, а апстрактна индивидуализација Босне у исламу, коју сарајевски мудраци потурају јавности као независну и другачију, је чиста демагогија и пропаганда, а у вјерском смислу – глупост.

„Босански ислам“ и бошњачка колективна свијест (која на све личи, али на националну не), припада јасно одређеном облику друштва које се деценијама гради на програмима Исламске декларације, СДА и специфичном вехабијском учењу, схватањима које је пројектовао, осмислио и образложио још 1993. године у Травнику Шејх Имад ал Мисри, осуђени египатски терориста (учествовао у терористичком нападу у древном граду Луксору 1997.год. у коме је убијено 58 западних туриста и стотину рањено), у ратном уџбенику глобалног, политичког ислама: „Схватања која требамо исправити“.

Зато БиХ данас представља једно од важних попришта непрекидне борбе за примјену екстремног учења ислама, које је ефикасно подржано неограниченим насиљем и злочином, са тежњом остваривања коначног циља: свјетског халифата.

За такву идеју фанатици су спремни убијати и гинути а као препреку виде само демократску, стабилну Републику Српску и српски народ. У овом времену глобалних сукоба у којима се „главне геополитичке битке“ воде на другом мјесту, створени су сви услови за извођење терористичких акција ширих размјера против Републике Српске.

Командни центар терористичких операција и радикалног исламизма је у Сарајеву, под кровом наводних, заједничких институција, а извршиоци су: ОБА/ОСА, АИД, МОС, Шеве, Црни лабудови, Зелене беретке, Активна исламска омладина, муџахедини, бехабије… и многе друге организације и структуре срасле са политичким системом, активне неколико деценија, без икаквих ограничења, са знањем и подршком западних влада и служби.

На врху пирамиде зла је син Алије а Ердоганов пион и пулен: Бакир Изетбеговић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: