(ВИДЕО) Ломача на разрушеном гробу: Беч је на Ловћену хтео да подигне колосални споменик у знак победе

Аустријанци су на разрушеном гробу владике Рада спремали ломачу, да одатле нарочито засветле Црној Гори и да гробу нестане и трага, а камене растуре – писао је Милош Црњански.

Опскурну акцију рушења капеле и преношења Његошевих земних остатака са Ловћена на Цетиње описао је девет година доцније (1925) својим особеним ироничним стилом Милош Црњански, позивајући се на једног другог сведока, због чега је његов опис у неким детаљима различит од сведочења др Лаза Томановића.

Осамнаестог августа 1916, пише Црњански, Аустрија је хтела пошто-пото да прослави дан свог ћесара, величанствено, у поробљеним краљевинама Србији и Црној Гори.

„Уочи царског дана велике ломаче обасјале су са висова Ловћена Јадранско море. Али је звер, у аустријској униформи, желела још више. Хтела је да уништи ону гробницу, муњама бијену, што је као неки анђео од камена клечала под небом, у облацима на врху Ловћена. Хиљаде војника почело је, осам дана прије ћесаровог дана, да спрема ломачу на врховима Језерског, на Жабљаку, и трештенику…

„Изађе рпа официра те војске, што је увек заударала гробарски и чије су униформе имале увек нечег гробарског, па се упути с неким поповима на Језерски врх. Прошли су Бостун без речи, као гробари, неми од страха.

„ХОТИМИЦЕ су каснили, да би се вратили, ка вране, пред сам мрак. Горе, над њима појавише се плави димови, облаци што су севали и тутњали полако. Застали су и нису смели напред. Били су ситни на стеновитом путу, као мрави.

„Вратили су се у полумрак и пролазили кришом као лопови. Један војник носио је неки сандук од дасака, у коме су можда биле кости Његошеве. Други је носио једно шаторско крило и у њему неке иструлеле свилене одежде. Можда то нико данас не би ни знао да то вече није седео, под оном осамљеном старом буквом, код колибе Маркове, очевидац свега тога, Лазар Матковић, тада аустријски официр, доцније срески поглавар у Дувну.

„Сутрадан се по аустријским логорима причало са церекањем колико су кости биле тешке, каквих је све свилених одежда нађено, да су читавог Владику претресли.

„Али је било војника, који су гласно мрмљали зашто се, кад се већ учинило, то није дало на извршење војницима из поробљених крајева. За пренос костију употребљени су све сами Мађари и Швабе. Пренос је био пред вече 12. августа.

„У нереду, сутрадан, тај исти очевидац узео је свога писара и једног заставника, Врбу, обојицу Чехе и замолио их да се попну на Језерски врх и виде како је разрушен гроб Владике Рада.

„Аустријанци су на разрушеном гробу спремали ломачу, да одатле нарочито засветле Црној Гори и да гробу нестане и трага а камене растуре. Око гроба разрушеног нашли су трескотине иструлелог дрвета од мртвачког одра. У сами гроб биле су срушене и преломљене плоче. Црни гњилаци дрвета, отпаци рубља, зарђани ексери били су испремештани са црном земљом.

„РАКА је била дубока. Чим је Матковић скочио унутра, нашао је један краљешак, који је вирио из земље. Костур Владике Рада био је расут.

„Прекопавши гњилу земљу, ти људи нађоше са отпацима дрвета – пету и затиљак Владике песника и владара.

„Три кости понели су из гроба.

„Три кости које су биле остале тамо расуте и оскрнављене, увређене и изгубљене.

„Ваљало је ћутати и тај Србин и два Чеха ћутали су и умели су да ћуте“, писао је Милош Црњански.

Под надзором аустроугарске власти пренете су Његошеве кости у Цетињски манастир, а на Ловћену је Беч намерио да подигне колосални споменик у знак победе своје армије и освајања овог „Гибралтара Адрије“.

Дубровачки лист права црвена Хрватска“, из пера Б. Вихтића, већ у броју од 16. септембра 1916. године извештава да је пре два месеца расписан конкурс за модел споменика аустроугарског „генија победе и славе“ на Ловћену, а „у славу заузећа овога јадранског Гибралтара а потомцима на изглед“.

Ако је гроб Његошев оскрнављен 12. августа, а конкурс расписан два месеца пре 16. септембра, када је та вест објављена, очигледно је једно – уметници су позвани на надметање у овом послу месец дана пре него што је капела разорена, а Његошеве кости пренете на Цетиње. План је очигледно скован раније, а подробнија истраживања би можда одговорила и на питање ко је тај план непосредно осмислио и колико је дуго он чамио у фиокама освајачких стратега из Беча.

НА КОНКУРС се јавило 17 уметника, о чијој приљежности говори детаљ да су израдили више од 100 објеката који су изложбено представљени јавности у „Хрватском дому“ у Херцег Новом. Петочлани жири, на челу са гувернером Вебером, донео је једногласну одлуку да прву награду за споменик аустријском „генију победе и славе“ додели академском сликару Марку Рашици, о чијем је раду за будућа поколења остављен подробан опис.

„Споменик је архитектонско-кипарске нарави, а бит ће зидан од бијелог камена са црвенкастим каменим умецима. Како ће споменик стајати на огромној висини од 1.759 м и то ће бити грађен од прилично сурова материјала, да компактније дјелује. Сви непотребни детаљи били су испуштени. Споменик ће стрчати у висини од 16 дотично 32 метра.

„СПОМЕНИК представља генија побједе и славе. Обзиром на велику висину гениј је казан у једној врсти тунике са кацигом. Овај, стигавши на највећу висину Ловћена (Стировник), осовио се на вјечна времена прекрижив руке на мачу. На врху мача је монограф Ф Ј И (симбол војске нашега Ћесара), а на доњој страни мача је уклесан хисторијски датум: 11/ И 1916 т. ј. дан освојења Ловћена од наше непобједиве војске. Генија овјенчава около главе, низ тијело и преко мача ловор-вијенац (симбол славе).

„Овај вијенац као и писмена бит ће само од црвенога камена, да их свака застава на Јадрану узмогне видјети и поклонити се колико ономе монограму толико сретноме хисторијскоме датуму. Гениј ће бити окренут према јадранској пучини и противно италској обали. Он је стража Јадрана и источне јадранске обале. Генију отрага приљубљена је уз тијело трокута кула као обрана проти заврлетним навалама. У споменику је дакле реинкорпорисана снага, обрана, слава и побједа под јединственим монограмом нашега витешког влада Франа Јосипа И.“

ЛИСТ „Уједињење“, који излази у Женеви, очигледно добро обавештен и из кругова блиских бечком двору, већ 22. априла 1917. године пише: „Кости Владичине биће враћене на Ловћен и на њих ће се опет склопити иста капела, али то никад не може бити као што је било“.

Вредност ове информације постаје јаснија ако подсетимо да је скрнављење Његошевог гроба обављено у форми строго тајне акције, о којој нису били обавештени чак ни високи аустроугарски угледници, добри познаваоци овдашњих прилика, врло амбициозни у настојањима да скрешу слободарска крила „балканских Срба“. Међу њима је висок углед уживао публициста Леополд Мандл, који је 29. маја 1917. године упутио опширно писмо тадашњем министру спољних послова Аустроугарске, грофу Отокару Чернину.

Ликовање окупаторских новина

Окупаторске „Цетињске новине“ ликују 19. септембра 1916. године: „Ускоро ће се на Ловћену подићи огроман споменик у знак освајања овог ‘Гибралтара Адрије’. На балчаку мача налазиће се иницијали Ф. Ј. И, а на мачу хисторијски датум 11. 1 1916, кад су наше побједоносне чете освојиле Ловћен.“

Идеја је очигледно била да наводни „геније победе и славе“ представља аустријског цара, али тај пројекат није реализован.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Вандалско рушење капеле: Громови су рушили црквицу над празним Његошевим гробом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: