Недељко Неђо Гога у раном детињству доживео је разне ужасе у хрватским логорима.

“Усташе су ми нос исекле. Брат је одсечени комад прилепио крпом. Нос је у прљаве рите увио да заустави крварење. Бајонетима су ми бутине бушили, а још увек имам фобије од чизама јер су њима српској деци тестисе дробили како се више не би размножавали”, рекао је он на почетку потресне исповести.

Оцу се не зна гроб

У овим логорима српска деца су током Другог светског рата мучена на најмонструознији начин, изгладњивана су до смрти и убијена на незамисливо зверски начин, а Недељко, данас сликар и скулптор, чудом је успео да преживи пакао од којег се и ђаво стиди.

“Отац је ратовао на Козари, а ми нејач смо остали у позадини. Пала је Козара. Сви су изгинули. Отац је ту погинуо спасавајући људе у збеговима. Нико није могао да их сахрани, остали су на ледини. Животиње су се сладиле њима.

Кад су спасиоци дошли, само су кости покупили, тако да не знам где је оцу гроб. Ми који смо били у позадини скупљени смо и сатерани у збирни логор у Старој Градишки, а ја сам потом са старијим братом пребачен у Јасеновац”, прича Недељко док му се слике ужаса нижу пред очима.

То што су тамо доживели нормалан ум не може ни да замисли. Потоци крви, врисци очајних мајки, клиберење часних сестара док се малишани муче, утискују се неизбрисиво у сећање.

“Преда мном су клали децу. Требало је у неколико наврата и ја да будем међу њима, али се сваки пут десило да ме неки светац спасе и помери на неку страну. То су страшне ствари. Закољу дете, па лижу крв с ножа. Сећам се, у Јасеновцу једној Недићки прилази усташа. Тражи јој да помази бебу. Она не да. Отима јој и довикује другом који је пет-шест метара даље: ‘Ево ти да видиш како је лепа беба!’ Узме дете за ногу и зафрљачи га. Овај је дочека на бајонет и каже: ‘Ево, мајко, враћам ти дете’”, прича Гога.

Силовали су ми заклану сестру

Недељкова сестра је још на Козари страдала, а успомена на то како је усташе силују заклану не престаје да га прогања:

“Усташе су је ухватиле на стази, на прашњавом путу. Силовали су је. Брат и ја смо били у жбуну, врло близу. Гледали смо. Држао ми је руку на устима да ћутим. Отимала се упорно. Заклали су је и наставили да силују. Она се тако отимала, из грла јој је излазила крв и падала у прашину. Имала је кике. Забрљале су се крвљу. Та слика ми је остала, па кад сам био момак и љубим девојку у врат, ја се пресечем”.

Зло „часних“ сестара

У дечјем логору у Сиску деца су систематски изгладњивана. Неђа каже да су деца била толико гладна да чак и око ограде није било траве.

“Побрстила су је докле год су могла да дохвате. И онда тако изгладнелој деци донесу велики казан. Истресу на земљу помије. Деца вриште, отимају се, једно друго гурају, а оно врело. Крене вриска. Пакао. А часне сестре се смеју”, присећа се саговорник.

У логору у Сиску католичке часне сестре су стављале туцано стакло у храну као додатак оброку. Прегладнела деца су то знала, али глад је била јача. Многи су умирали, Недељка је брат спасао.

“Имали смо дугачке кошуље, брат храну коју су бацали на земљу у кошуљу нагрне, донесе ми и каже: ‘Не смеш да једеш док не очистим’. Избаци велике комаде, али поједемо ситне. Стакло и дизентерија су учинили своје, тако да су ми црева висила. То се после окорило. Тако ме је мајка и изнела из логора. Други су умирали.

Црно вино њега подсећа на крв, а чизме и дан-данас изазивају непријатан осећај.

“Усташе када виде дечка да седи, закораче га. С једне стране му ногом притисне леђа да га подбочи, а с друге му чизмом дроби тестисе. То је незамисливи бол”, каже Неђо, који, упркос свему што је преживео, уме да се насмеје, па каже да код њега нису завршили посао:

“Остало ми је једно, а занимљиво касније сам добио ћерке”, једнојајчане близнакиње.

Чудо га избавило

Неђо је по логорима провео више од годину дана. Верује да га је спасла Света Петка:

“Мајка је била помоћник митраљесца на фронту на Козари. Безброј пута ми је ово причала. У глуво доба једне ноћи на грудобрану се појавила жена у белом и обратила се мајци. ‘Славка, Васо и Неђа су ти живи’, рекла је та жена. Мајка је мислила да смо поклани на Козари. Митраљезом је жежила по усташама и говорила: ‘Ово је за Васу. Ово је за Неђу.’ Светила нас је. Та жена јој је рекла да се налазимо у логору у Сиску: ‘Ако не дођеш за три дана, Неђо ће ти умрети, а и Васа неће дуго.’ Окренула се и отишла. Није било ни трага ни гласа од ње. Мајка се пресвукла и отишла у Градишку. Нашла је пријатељицу која је удата за високог официра. Добила је аусвајс и могућност да може да усвоји децу. Кад је ушла у логор у Сиску, није јој било добро. Причала ми је: ‘Цео логор се окренуо око мене, јер сам видела децу својих сестара, браће, комшиница, а ја само вас могу спасти.’ Деца су трчала око ње и молила: ‘Тето, усвојите мене.’ Питала је: ‘Има ли неки Васа?’ Он ју је препознао. Рекао јој је: ‘Молим вас, и мога брата да понесем.’ Ја сам био врећа костију. Само очи у средини главе. Колена су биле лопте, а бутине цеви обложене кожом. Црева су висила из мене. Нисам могао причати. Имао сам тешку дизентерију. Спаковала ме је у крпе, да се не распаднем. Хрватима је рекла: ‘Овог ћу бацити, мали није хтео без брата.’ Тако смо дошли у Штрбац”, присећао се Неђо.

(Курир, Чопор)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: