Nedeljko Neđo Goga u ranom detinjstvu doživeo je razne užase u hrvatskim logorima.

“Ustaše su mi nos isekle. Brat je odsečeni komad prilepio krpom. Nos je u prljave rite uvio da zaustavi krvarenje. Bajonetima su mi butine bušili, a još uvek imam fobije od čizama jer su njima srpskoj deci testise drobili kako se više ne bi razmnožavali”, rekao je on na početku potresne ispovesti.

Ocu se ne zna grob

U ovim logorima srpska deca su tokom Drugog svetskog rata mučena na najmonstruozniji način, izgladnjivana su do smrti i ubijena na nezamislivo zverski način, a Nedeljko, danas slikar i skulptor, čudom je uspeo da preživi pakao od kojeg se i đavo stidi.

“Otac je ratovao na Kozari, a mi nejač smo ostali u pozadini. Pala je Kozara. Svi su izginuli. Otac je tu poginuo spasavajući ljude u zbegovima. Niko nije mogao da ih sahrani, ostali su na ledini. Životinje su se sladile njima.

Kad su spasioci došli, samo su kosti pokupili, tako da ne znam gde je ocu grob. Mi koji smo bili u pozadini skupljeni smo i saterani u zbirni logor u Staroj Gradiški, a ja sam potom sa starijim bratom prebačen u Jasenovac”, priča Nedeljko dok mu se slike užasa nižu pred očima.

To što su tamo doživeli normalan um ne može ni da zamisli. Potoci krvi, vrisci očajnih majki, kliberenje časnih sestara dok se mališani muče, utiskuju se neizbrisivo u sećanje.

“Preda mnom su klali decu. Trebalo je u nekoliko navrata i ja da budem među njima, ali se svaki put desilo da me neki svetac spase i pomeri na neku stranu. To su strašne stvari. Zakolju dete, pa ližu krv s noža. Sećam se, u Jasenovcu jednoj Nedićki prilazi ustaša. Traži joj da pomazi bebu. Ona ne da. Otima joj i dovikuje drugom koji je pet-šest metara dalje: ‘Evo ti da vidiš kako je lepa beba!’ Uzme dete za nogu i zafrljači ga. Ovaj je dočeka na bajonet i kaže: ‘Evo, majko, vraćam ti dete’”, priča Goga.

Silovali su mi zaklanu sestru

Nedeljkova sestra je još na Kozari stradala, a uspomena na to kako je ustaše siluju zaklanu ne prestaje da ga proganja:

“Ustaše su je uhvatile na stazi, na prašnjavom putu. Silovali su je. Brat i ja smo bili u žbunu, vrlo blizu. Gledali smo. Držao mi je ruku na ustima da ćutim. Otimala se uporno. Zaklali su je i nastavili da siluju. Ona se tako otimala, iz grla joj je izlazila krv i padala u prašinu. Imala je kike. Zabrljale su se krvlju. Ta slika mi je ostala, pa kad sam bio momak i ljubim devojku u vrat, ja se presečem”.

Zlo „časnih“ sestara

U dečjem logoru u Sisku deca su sistematski izgladnjivana. Neđa kaže da su deca bila toliko gladna da čak i oko ograde nije bilo trave.

“Pobrstila su je dokle god su mogla da dohvate. I onda tako izgladneloj deci donesu veliki kazan. Istresu na zemlju pomije. Deca vrište, otimaju se, jedno drugo guraju, a ono vrelo. Krene vriska. Pakao. A časne sestre se smeju”, priseća se sagovornik.

U logoru u Sisku katoličke časne sestre su stavljale tucano staklo u hranu kao dodatak obroku. Pregladnela deca su to znala, ali glad je bila jača. Mnogi su umirali, Nedeljka je brat spasao.

“Imali smo dugačke košulje, brat hranu koju su bacali na zemlju u košulju nagrne, donese mi i kaže: ‘Ne smeš da jedeš dok ne očistim’. Izbaci velike komade, ali pojedemo sitne. Staklo i dizenterija su učinili svoje, tako da su mi creva visila. To se posle okorilo. Tako me je majka i iznela iz logora. Drugi su umirali.

Crno vino njega podseća na krv, a čizme i dan-danas izazivaju neprijatan osećaj.

“Ustaše kada vide dečka da sedi, zakorače ga. S jedne strane mu nogom pritisne leđa da ga podboči, a s druge mu čizmom drobi testise. To je nezamislivi bol”, kaže Neđo, koji, uprkos svemu što je preživeo, ume da se nasmeje, pa kaže da kod njega nisu završili posao:

“Ostalo mi je jedno, a zanimljivo kasnije sam dobio ćerke”, jednojajčane bliznakinje.

Čudo ga izbavilo

Neđo je po logorima proveo više od godinu dana. Veruje da ga je spasla Sveta Petka:

“Majka je bila pomoćnik mitraljesca na frontu na Kozari. Bezbroj puta mi je ovo pričala. U gluvo doba jedne noći na grudobranu se pojavila žena u belom i obratila se majci. ‘Slavka, Vaso i Neđa su ti živi’, rekla je ta žena. Majka je mislila da smo poklani na Kozari. Mitraljezom je žežila po ustašama i govorila: ‘Ovo je za Vasu. Ovo je za Neđu.’ Svetila nas je. Ta žena joj je rekla da se nalazimo u logoru u Sisku: ‘Ako ne dođeš za tri dana, Neđo će ti umreti, a i Vasa neće dugo.’ Okrenula se i otišla. Nije bilo ni traga ni glasa od nje. Majka se presvukla i otišla u Gradišku. Našla je prijateljicu koja je udata za visokog oficira. Dobila je ausvajs i mogućnost da može da usvoji decu. Kad je ušla u logor u Sisku, nije joj bilo dobro. Pričala mi je: ‘Ceo logor se okrenuo oko mene, jer sam videla decu svojih sestara, braće, komšinica, a ja samo vas mogu spasti.’ Deca su trčala oko nje i molila: ‘Teto, usvojite mene.’ Pitala je: ‘Ima li neki Vasa?’ On ju je prepoznao. Rekao joj je: ‘Molim vas, i moga brata da ponesem.’ Ja sam bio vreća kostiju. Samo oči u sredini glave. Kolena su bile lopte, a butine cevi obložene kožom. Creva su visila iz mene. Nisam mogao pričati. Imao sam tešku dizenteriju. Spakovala me je u krpe, da se ne raspadnem. Hrvatima je rekla: ‘Ovog ću baciti, mali nije hteo bez brata.’ Tako smo došli u Štrbac”, prisećao se Neđo.

(Kurir, Čopor)