(ВИДЕО) Пропаст Русије 1917. године – Октобарска револуција
1 min read
фото: ЦЗДС
На данашњи дан, 1917. у Петрограду под вођством лидера бољшевика Владимира Иљича Уљанова /Лењин/ почела Октобарска револуција и срушена привремена руска влада Александра Фјодоровича Керенског. У рано јутро „Црвена гарда“ и револуционарне јединице запосјеле су важне објекте у граду, а затим је Војно-револуционарни комитет објавио проглас о паду привремене владе и власт је преузео Петроградски совјет радничких и војних депутата. Док су устаници јуришали на Зимски дворац, у Смољном је Други конгрес совјета радничких и војничких депутата изабрао прву револуционарну радничко-сељачку владу с Лењином на челу.
Под утицајем филозофа просветитељства крајем XVIII и почетком XIX века, одиграла се највећа и најпознатија Француска револуција. Процес њене реализације и њена ондашња прокламована начела, постали су узор за све оне који су деценијама па и вековима после сањали радикалне промене и у својим друштвима. Као што нам је познато, њих је било много, због чега су и XIX и XX столеће, између осталог, обележени многим покушајима насилних промена друштвених поредака управо насталих по угледу на Велику француску револуцију.
Ипак, оно што је задесило Руску царевину фебруара и октобра 1917. године по далекосежности последица превазилази све сличне догађаје, који су задесили нашу планету. Бољшевичка револуција је у потпуности променила карактер једне од најмоћнијих држава тог времена. Омогућила је примену лево-радикалних идеологија у тадашњем руском друштву, а на међународну политичку сцену искорачила је нова империја, комунистичка, жељна да свој културно-политички образац наметне остатку човечанства. Међутим, Октобарска револуција је специфична по још једном важном сегменту.
Вероватно је то прва револуција која је финансирана и иницирана из иностранства у складу са интересима других држава. Самим тим она је постала модел према коме су велике силе на један прикривени начин, са више или мање успеха, наметале своје интересе на друге, обично слабије и мање државе у XX, али и у XXI веку.
Извор: Центар за друштвену стабилност/Српска читаоница
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Није тајна да је Карл Маркс страствено мрзео Русију. Он није могао да подноси руско самодржавље и хришћанску православну веру. У једном писму Либкнехту од 4. фебруара 1878. године Маркс је стао на страну турских империјалиста. „Ми смо, каже Маркс, одлучно на страни Турске и то из два разлога: прво, зато што смо проучавали турског сељака, – дакле турске народне масе – и упознали га као најмарљувијег и најморалнијег претставника сељаштва у Европи; друго, што би пораз Руса убрзао социјалну измену, а тиме и преокрет у целој Европи“.
И поред свега тога, опсењени руски западњаци су ширили Марксове идеје и подривали Русију. Игром судбине Марксов „Капитал“, на који нико у почетку није обраћао пажњу, од свих страних језика најпре је преведен на руски језик. „То је, пише Маркс, 12. октобра 1878. године Кугелману, иронија судбине, да су Руси, против којих сам се ја у току 25 година непрестално борио и то не само немачки, него и француски и енглески, увек били моји ‘доброжелатељи’…“
У унутрашњем политичком животу подривене Русије ствари су ишле све горе и горе. Они исти елементи, залуђена „интелегенција“ и опсењено радништво, који су извели фабијанско-бундистичко-бољшевичку револуцију у Русији, били су први који су се заинтересовали за Марксове идеје и почели их ширити међу залуђеним и опсењеним народним масама. Уколико се више Русија отварала према западној Европи, утолико су више револуционарне идеје хватале корена међу залуђеном марксистичком „интелигенцијом“ и опсењеним радништвом. Тако су залуђени руски марксисти изграђивали и стварали тип опсењеног руског револуционара.
Полазећи од чињенице да је Херцен приказао један разговор са залуђеним руским нихилистом:
„Ви сте били, вели нихилиста код Херцена, хипокрите, ми ћемо бити циници; ви сте имали морала само у речима, нама се чини боље злочин: ви сте се покоравали вашим старешинама и ви сте се клањали људима које нисте поштовали, ми ћемо их гурати лактом и стати им на жуљ не тражећи извине; ваш се понос задовољавао спољним знацима поштовања и пуким конвенционалностима, наша се гордост састоји у томе да презиремо сваку пристојност и свако питање части…“
Кнез Крoпоткин, сам залуђени анархиста-нихилиста, приказао је у Мемоарима једног револуционара духовни лик нихилизма:
„…Нихилист одмах објављује рат свему што би се могло обележити као конвенционалност цивилизованог друштва…“