Вилов до
Пише: Батрић Бабовић
Сјени Рајка Петрова Нога
Отворила се Твоја Поезија
Провалило се Небо Мимо Облака
Борови се скружали – с њима Борија
Хладна је Земља Топлија Рака
Вилов Доле куд се сада Вијеш
Од чега ћеш да Сазидаш Риму
Светословље Петровине Иштеш
Прије него додирнеш Висину
Свако има Праоца и Оца
Безброј Хајки – Само једну Мајку
Скинуше те са Христовог Коца
Над Јамама у Нашем Прикрајку
Језик нам је Биљег и Бјежање
Сан је Јава а Јава Апсана
Хумски Пишем а Сабирам Грање
Да те Згријем од Минулих Дана
Божић Иде Језик Запостио
Вилице се у Бол Преобукле
Калиновик Није Опростио
Твоје Крвне Жиле Давно Пукле
Попуцале Очи Стид Поеме
Стих и Страх се С Тобом Сударили
А Пјесничка Сазвјежђа – Дилеме
На Поставу Себе Претурили
Тражим Снијег и Ону Јелику
Док Косовку чекаш Шествјековно
Са Кондиром да ту Причест Слику
Запишем у Доба Невидсловно
Жао ми је што идеш Одавде
Ко да стави Мастило на Укор
Да допише ново Боже Правде
Прије него све савлада Умор
Босиоче мог Косова Поља
Муњо давно Писане Ријечи
Петровачо Херцег Прапостоља
Господ Те за Секунд Излијечи
Видовданско кад Заигра Коло
Ти ћеш близу своје добре Мајке
Угледати Шта је Очи Боло
Из дубина мирно кроз Облаке
Сунце Правде Кад Прошлост Огрије
Сићи ћеш у Братство Новог Стада
Да опјеваш што још Нико Није
Од изгона из Рајскога Града
И да угриз Отровне Јабуке
Сведеш на дубине Пјесмопера
Скрштене те сад Милују Руке
Мајка Стана – Оца Петра Вјера
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
SJAJNO !
HVALA.