Владика Атанасије Јевтић: Аја-Софијa – Велика Црква Христова
1 min read
Аја Софија
Пише: Епископ Атанасије Јевтић
Било је то с пролећа 1964. године – тешке године за православну браћу Јелине у Константиновом Граду, због познатих антигрчких поступака Турака, поводом Кипра. Био сам тада на Теолошкој академији на Халки (њен рад је и дан-данас забрањен од Турака). Беше почео Велики и Часни пост. У Манастиру Свете Тројице на Халки, протопсалт Станицас са својим студентима је певао: „Покајања двери, отвори ми, Животодавче…“ Тада сам доживео и разумео православну Византију: у свој својој величини, смирено се каје, пред Живим и Истинитим Богом. Тако једноставно, као што се умивамо ујутру, или као што свакодневно једемо свој хлеб.
Пошао сам са једним колегом и пријатељем, студентом теологије на Халки, да посетим и поклоним се „Аја-Софији“, како сам то име слушао у мојој земљи, и не знајући добро шта те речи значе. За мене као Србина била је то Велика Црква Христова. О њој сам само слушао, и то ми је било нешто као сан.
Када смо ушли у Свету Софију, сетио сам се Св. Симеона Новог Богослова: „Ако чујеш да ти неко прича о неком граду, о његовим трговима и улицама, зградама и осталој његовој лепоти, па ако се некада нађеш у том граду, а не препознаш на основу приче његове улице и распоред, онда ниси сигуран да је то исти град о коме си чуо, све док ти човек који га познаје сâм не каже да је то тај град о коме ти је причао…“ Наравно, Свети Симеон је овај пример навео када је говорио о јављању Самога Господа Христа њему, и о потврди истинитости тог богојављања њему, од стране његовог старца Симеона Побожног. Улазећи, дакле, у цркву Свету Софију видео сам и схватио да је ово заиста Света Божија Премудрост. Био сам јеромонах, али због околности турске нетрпељивости, бејах без мантије, која је била непожељна и забрањена у Цариграду, као код нас под комунистима.
Улазећи у Храм, прекрстио сам се. Чувар Турчин је одмах реаговао, али му је мој пријатељ, на његовом језику, објаснио да сам странац и да нисам знао да је забрањено прекрстити се у Храму Свете Божије Мудрости. Прешавши преко прага главног Храма, нашао сам се у Централном броду, и одмах сам разумео, ни до данас не знам како: да Света Софија, Божија Премудрост, са својим светлосним димензијама, јесте Небо које се спустило на Земљу, или пре: које се у овом тренутку приземљује; и истовремено то је Земља која се узноси на Небо, још тачније: која се у овом тренутку одземљује и онебесује. Верујем да је овај доживљај Свете Софије даровао мени грешном Онај Који је Небо оземљио и Земљу онебесио, како певамо у нашој Цркви.
Касније сам код Светог Максима Исповедника (7. век) пронашао да „Света Божија Црква“ – а, наравно, Св. Максим је пре свега имао у виду Велику Цркву Божију, Свету Софију – „образ и слику Божију носи, јер поседује, по подражавању и подобију, исту енергију са Њим“. Исти Светитељ такође каже: „Света Божија Црква је слика и образ целокупног света“. И такође: „Света Црква Божија, на символичан начин иконизује и одсликава човека, и она се као човек њиме иконизује, јер Човек је – Света Црква Божија!“
Истина је, дакле, да је сâм Богочовек Христос Божија Црква, и Божија Премудрост, како ће рећи и њен Свети ктитор цар-самодржац Јустинијан. А то је рекао у пракси, на делу, градећи Свету Софију. Јер, што год је од Христа – то од речи постаје дело, као што је Оваплоћење Бога Логоса постало прагматија Христова, по Светим Оцима (Св. Иринеј), односно Икономија-Домострој Свете Тројице, коју Христос, „Један од Свете Тројице“, према Јустинијановој химни Јединородном, „у Себи оствари ради нас и ради нашега спасења“. Ову И кономију-Домострој Христа, очовечене Софије – Премудрости Божије, материјализацију предвечне Светлости Божије, која је једном за свагда засијала на Тавору, њу је Јустинијан удомостројио, тј. уградио у Храм, у Свету Софију, како нам о томе сведочи и открива текст Харалампоса Статакиса који је пред нама. И од тада је Света Софија постала узор свих Божијих Цркавâ, по свему свету и у све векове, па и код нас Срба.
Сматра се да је Јустинијан рођен на данашњем Косову, у Улпијани (Липљан), близу предивне Грачанице, и то у доба када су Срби почели да долазе у Византију – свакако провиденцијално, ради тога да би били крштени, по мудром и спасоносном Промислу Божијем. У наставку су Срби научили и преузели много тога од Јустинијанове заоставштине у тадашњим провинцијама, убрзо названим С(к)лавиније, тј. на данас узбурканом Балкану, који је, међутим, не мање због тога, колевка Европе.
Један савремени српски архитекта, Предраг Ристић (=Агапиос Христидис), пише да „најбољи храмови у православној Србији представљају похвалу Храму над храмовима, Мудрости над мудростима, Цркви над црквама, Сабрању над сабрањима, Католикону над католиконима (по Светогорцима) – Светој Софији Цариградској, која је изнад свих философија и философâ, свих архитектура и архитекатâ, као икона и образ Лађе=Брода Христа, Којим се свет и род људски спасава од потопа – сваког – и у свако време и невреме.
У њој се ословљава (=ологосује) и служи једноставним и јасним језиком Рибарâ, Тајна Христа, Који је Тиха Светлост света и вечности, на путу Крста и Васкрсења“. И завршава овај архитекта, мајстор Предраг Ристић: „Благословени су они који су изабрали овај Храм-Лађу“, односно „Брод Христов, који се никад неће потопити“, како је проповедао Свети Јован Златоуст са амвона, који се и дан-данас налази очуван испред Свете Софије. И још ћу о лепоти Свете Софије навести ове речи Пеђе Ристића: „Лепота ће бити мртва, вештачка, уколико се у њој не оваплоти Тајна Тела, Жртва Христова, Дом Хлеба – Витлејем, изван кога нема спасења нити живота вечнога“.
Историја се није завршила. Сигурно се наставља као историја спасоносне Икономије-Домостроја Божијег; наставља се и историја Свете Софије. Православни, а посебно данас Јелини и Срби, „паштимо“ (=патимо, одстрадавамо) историју (ми смо „паштећа земља“, по Св. Оцима Апостолским). Али не посустајемо, нити се разочаравамо историјом, нити се, наравно, затварамо унутар историје, због тога што смо слободни заточеници – ради Царства Божијег.
Стојимо у Слободи „којом нас је ослободио“ Онај Који Јесте, Који Беше и Који Долази – Исус Христос, Алфа и Омега Седам Свећњакâ (=седам Цркви) Апокалипсе, тј. најпре Велике Цркве Христове, Новог Сиона, земно-небеског Новог Јерусалима. И изграђује се још увек „тајна у свету“ – Цркве Бога Живога.
Историјска драма и предањско служење, недовршена Литургија Свете Софије наставља се до Другог Доласка Христовог. Ми је живимо и осећамо када је посећујемо, и када њена Светлост сија у срцу нашем. Њу је доживео и просветлио се у Христу брат који сачини ову књигу коју држимо у рукама. Доктор Харалампос Статакис нас уводи у тајну Светлости Свете Божије Премудрости – Свете Софије. Кроз свој оригинални опис брат наш Лампис (=Светиљко) сведочи о доживљају који му је даровала благодат Ипостасне Софије – Мудрости Божије, „Аја-Софије“, којој се трипут поклонио, а која је, како сâм вели: „у простору одсликавање, – путем материјом осуштињене светлости, – Богочовека Исуса Христа“.
Предговор књизи Χαράλαμπος Σταθάκης, Ἡ Ἁγία τοῦ Θεοῦ Σοφία – Τὸ μυστικὸ φῶς τῆς Μεγάλης Ἐκκλησίας καὶ τὸ ἀρχιτεκτονικό του ἔνδυμα, Ἴνδικτος, Αθήνα 1997. Ово је необјављени превод јерођакона Максима Васиљевића из 1997. године.
Извор: Теологија.нет
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ja do danas ne cuh i ne procitah ni jedan jedini komentar nasih muslimanskih botova ovdje na portalu na Erdoganovo ponovno pretvaranje najznacajnije Hriscanske crkve u dzamiju.
Mada me misljenje botova ka sto su Komlen i slicni nimalo ne zanima. Mene zapravo zanima sto o ovom kriminalnom i necivilizaciskom cinu Turske drzave misle u nasoj Islamskoj vjerskoj zajednici. Nijesam do danas cuo njihov stav, iako sam siguran da ne bi cutali kad bi ovdje drzavi palo na pamet da neku njihovu dzamiju pretvori i crkvu
Hvala na ovim informacijama. Sad ispada da je Milo po kuranu Isus jer je riješio sve krstove da polomi i da se poturči. A raj po kuranu je isto zanimljiv i pokazuje da je muhamed bio jako gladan i seksualno iskompleksiran čovjek. 3 000 000 obroka + 124 000 seksualnih odnosa dnevno. Misli li alah kako će to izdržat omi mali cotavi šiptar iz DPSa? Misli li Alah da treba u raj da idu ubice i silovatelji djece jer su bili u džihadu? Misle li muslimani da tako glup bog postoji?
Koliko samo izmeta dnevno treba izbacit nakon 3000000 obroka. Muslimanski raj je da svako sjedi na svoju wc šolju te jede i s’re po vazdan dok mu ispred na koljena duvaju ta bića sa očima poput crnog bisera. E jadni Bodine gdje ćeš završiti, prekrsti se ???
Најзанимљивије је што муслимани као пророка поштују, на пример, Александра Македонског. Сматра се да је Александар Македонски један од Алахових пророка. При том је Александар Македонски, као што је познато, себе сматрао Зевсовим сином и био ватрени многобожац. Њега при том сматрају за истинског пророка, он се у Корану помиње под именом Зул-Кифл, то јест, двороги, због шлема који је носио… Двороги… Занимљиво је да је са њим повезан догађај који описује да је једном приликом дошао до прљавог, смрдљивог извора у који се сваки пут спушта Сунце. Са Мухамедове тачке гледишта, на крајњем Западу постоји смрдљиви извор где су Сунце спушта. Данашњи муслимани се налазе у веома незгодном положају и они некако покушавају да заобиђу то. Међутим, Коран очигледно тврди да се Сунце спушта управо у смрдљиви извор. То су примери грешака које су допуштене због Мухамедовог незнања.
Муслиманска вера у Последњи дан се такође разликује од хришћанске. По муслиманском учењу смрт се одвија на следећи начин: душа излази из тела уз помоћ одређеног анђела, затим добија пресуду од Алаха и враћа се натраг у тело. Душа муслимана се до самог дана Васкрсења налази у телу и при том душа добија неко задовољство налазећи се тамо у телу. Не знам какво, увек сам питао то муслимане – какво задовољство представља лежање у мрачном гробу, али не знам, нису ми рекли. Посебно сам питао све – и обичне муслимане и имаме – нико ми није одговорио. Говоре: „То је тајно задовољство, које ти не разумеш“. Па добро, не схватам.
И душа грешника се налази у телу и бива мучена од стране анђела. И тако, човек лежи у тој гробници, наслађује се или мучи док не дође Последњи дан.
Пред крај света ће се, по исламу, одиграти следећи догађаји: Исус (Иса) ће се вратити на земљу, уништити све хришћане, сломити крстове, оженити се, извршити обред поклоњења Алаху. При чему он чак неће ни водити обред намаза, већ ће бити други на том обреду иза још једног водећег муслимана тог времена. Појавиће се Даџал, одређени аналог Антихристу, кога ће Алах убити. На крају, анђео по имену Исрафил ће затрубити у трубу и све ће у овом свету умрети: сви људи, џинови, анђели. По Алаховој заповести Исрафил ће, након што затруби, убити себе самога. Затим ће Алах васкрснути све, сви људи ће стати пред Алахом и он ће им судити. Муслиманима ће се показати њихови греси, они ће признати да су их учинили и биће им опроштено. Посебно грешни муслимани ће бити бачени у пакао, али ће их кроз хиљаду година одатле извести Мухамед. Онима који су погинули у џихаду – терористима и тако даље – у светом рату неће бити суђено. Њих ће без суда послати у рај. При том постоји једна епизода која се описује у хадисима: у Судњи дан, када они васкрсну, откриће се све њихове ране и из њих ће потећи мошус. Ја не добијам некакво посебно задовољство од те слике, али… не знам, њима се допада, не знам зашто. Не разумем.
Сви остали треба да прођу преко моста Ас-сират који води у рај. Овај мост се за грешнике смањује на ширину бритве, а за праведнике се шири. Муслимани ће прећи тај мост на овновима који се жртвују за време празника Курбан-Бајрама.[29] Зато, ако је ован био лош, саплешће се и пасти у огањ. Они који су имали добре овнове – жртве су биле добре – ти људи ће отићи у рај.
Рај муслимана уопште није хришћански рај. Муслимански рај је, да тако кажемо, посебно место, врт где ће се људи бавити врло активним сексом и добијати велико естетско задовољство од рајских лепота, растиња и укусних јела којима ће се наслађивати. По неким хадисима сваком човеку ће се давати три милиона јела дневно и снаге да се све то поједе. И свакоме ће се давати сваких дан 124 хиљада хурија. Хурије су посебна бића – сигурно је да нису људи – које се различито описују: имају црне очи као бисер, и биће у рају ради насладе итд. Међутим, хурије служе искључиво за телесну насладу, ни за шта друго. Човек добија по 124 хиљада хурија на дан, при чему се дају и силе да се са њима ступи у телесне односе. Како је говорио свети Симеон Солунски по том поводу да су муслиманима „обећани рајски вртови, испуњени сваком развратношћу“.[30] То је уопште неприхватљиво учење, али је ипак чињеница.
Samo mi nadji potvrdu za to o Aleksandru Makedonskom pa u zdravlje a do tada lupetas.
Све то тако мора бити,муслимани као велика секта на срећу не разумију духовност ПРАВОСЛАВЊА зато је ова Света Софија до данас сачувана,мисле ако је претворе у џамију и поставе минарете около ње ако Першинг ракете да ће то Свети Дух уплашити,ако викају као манити са минарета да ће их господ чути,још се можда сјете да поставе и звучнике да се боље чује,докле тако мисле нема зиме,ал и да другачије мисле џаба га било.Није вјера у броју вјерника него у истини вјере и ономе коме се моли.