Vladika Atanasije Jevtić: Aja-Sofija – Velika Crkva Hristova
1 min read
Aja Sofija
Piše: Episkop Atanasije Jevtić
Bilo je to s proleća 1964. godine – teške godine za pravoslavnu braću Jeline u Konstantinovom Gradu, zbog poznatih antigrčkih postupaka Turaka, povodom Kipra. Bio sam tada na Teološkoj akademiji na Halki (njen rad je i dan-danas zabranjen od Turaka). Beše počeo Veliki i Časni post. U Manastiru Svete Trojice na Halki, protopsalt Stanicas sa svojim studentima je pevao: „Pokajanja dveri, otvori mi, Životodavče…“ Tada sam doživeo i razumeo pravoslavnu Vizantiju: u svoj svojoj veličini, smireno se kaje, pred Živim i Istinitim Bogom. Tako jednostavno, kao što se umivamo ujutru, ili kao što svakodnevno jedemo svoj hleb.
Pošao sam sa jednim kolegom i prijateljem, studentom teologije na Halki, da posetim i poklonim se „Aja-Sofiji“, kako sam to ime slušao u mojoj zemlji, i ne znajući dobro šta te reči znače. Za mene kao Srbina bila je to Velika Crkva Hristova. O njoj sam samo slušao, i to mi je bilo nešto kao san.
Kada smo ušli u Svetu Sofiju, setio sam se Sv. Simeona Novog Bogoslova: „Ako čuješ da ti neko priča o nekom gradu, o njegovim trgovima i ulicama, zgradama i ostaloj njegovoj lepoti, pa ako se nekada nađeš u tom gradu, a ne prepoznaš na osnovu priče njegove ulice i raspored, onda nisi siguran da je to isti grad o kome si čuo, sve dok ti čovek koji ga poznaje sâm ne kaže da je to taj grad o kome ti je pričao…“ Naravno, Sveti Simeon je ovaj primer naveo kada je govorio o javljanju Samoga Gospoda Hrista njemu, i o potvrdi istinitosti tog bogojavljanja njemu, od strane njegovog starca Simeona Pobožnog. Ulazeći, dakle, u crkvu Svetu Sofiju video sam i shvatio da je ovo zaista Sveta Božija Premudrost. Bio sam jeromonah, ali zbog okolnosti turske netrpeljivosti, bejah bez mantije, koja je bila nepoželjna i zabranjena u Carigradu, kao kod nas pod komunistima.
Ulazeći u Hram, prekrstio sam se. Čuvar Turčin je odmah reagovao, ali mu je moj prijatelj, na njegovom jeziku, objasnio da sam stranac i da nisam znao da je zabranjeno prekrstiti se u Hramu Svete Božije Mudrosti. Prešavši preko praga glavnog Hrama, našao sam se u Centralnom brodu, i odmah sam razumeo, ni do danas ne znam kako: da Sveta Sofija, Božija Premudrost, sa svojim svetlosnim dimenzijama, jeste Nebo koje se spustilo na Zemlju, ili pre: koje se u ovom trenutku prizemljuje; i istovremeno to je Zemlja koja se uznosi na Nebo, još tačnije: koja se u ovom trenutku odzemljuje i onebesuje. Verujem da je ovaj doživljaj Svete Sofije darovao meni grešnom Onaj Koji je Nebo ozemljio i Zemlju onebesio, kako pevamo u našoj Crkvi.
Kasnije sam kod Svetog Maksima Ispovednika (7. vek) pronašao da „Sveta Božija Crkva“ – a, naravno, Sv. Maksim je pre svega imao u vidu Veliku Crkvu Božiju, Svetu Sofiju – „obraz i sliku Božiju nosi, jer poseduje, po podražavanju i podobiju, istu energiju sa Njim“. Isti Svetitelj takođe kaže: „Sveta Božija Crkva je slika i obraz celokupnog sveta“. I takođe: „Sveta Crkva Božija, na simvoličan način ikonizuje i odslikava čoveka, i ona se kao čovek njime ikonizuje, jer Čovek je – Sveta Crkva Božija!“
Istina je, dakle, da je sâm Bogočovek Hristos Božija Crkva, i Božija Premudrost, kako će reći i njen Sveti ktitor car-samodržac Justinijan. A to je rekao u praksi, na delu, gradeći Svetu Sofiju. Jer, što god je od Hrista – to od reči postaje delo, kao što je Ovaploćenje Boga Logosa postalo pragmatija Hristova, po Svetim Ocima (Sv. Irinej), odnosno Ikonomija-Domostroj Svete Trojice, koju Hristos, „Jedan od Svete Trojice“, prema Justinijanovoj himni Jedinorodnom, „u Sebi ostvari radi nas i radi našega spasenja“. Ovu I konomiju-Domostroj Hrista, očovečene Sofije – Premudrosti Božije, materijalizaciju predvečne Svetlosti Božije, koja je jednom za svagda zasijala na Tavoru, nju je Justinijan udomostrojio, tj. ugradio u Hram, u Svetu Sofiju, kako nam o tome svedoči i otkriva tekst Haralamposa Statakisa koji je pred nama. I od tada je Sveta Sofija postala uzor svih Božijih Crkavâ, po svemu svetu i u sve vekove, pa i kod nas Srba.
Smatra se da je Justinijan rođen na današnjem Kosovu, u Ulpijani (Lipljan), blizu predivne Gračanice, i to u doba kada su Srbi počeli da dolaze u Vizantiju – svakako providencijalno, radi toga da bi bili kršteni, po mudrom i spasonosnom Promislu Božijem. U nastavku su Srbi naučili i preuzeli mnogo toga od Justinijanove zaostavštine u tadašnjim provincijama, ubrzo nazvanim S(k)lavinije, tj. na danas uzburkanom Balkanu, koji je, međutim, ne manje zbog toga, kolevka Evrope.
Jedan savremeni srpski arhitekta, Predrag Ristić (=Agapios Hristidis), piše da „najbolji hramovi u pravoslavnoj Srbiji predstavljaju pohvalu Hramu nad hramovima, Mudrosti nad mudrostima, Crkvi nad crkvama, Sabranju nad sabranjima, Katolikonu nad katolikonima (po Svetogorcima) – Svetoj Sofiji Carigradskoj, koja je iznad svih filosofija i filosofâ, svih arhitektura i arhitekatâ, kao ikona i obraz Lađe=Broda Hrista, Kojim se svet i rod ljudski spasava od potopa – svakog – i u svako vreme i nevreme.
U njoj se oslovljava (=ologosuje) i služi jednostavnim i jasnim jezikom Ribarâ, Tajna Hrista, Koji je Tiha Svetlost sveta i večnosti, na putu Krsta i Vaskrsenja“. I završava ovaj arhitekta, majstor Predrag Ristić: „Blagosloveni su oni koji su izabrali ovaj Hram-Lađu“, odnosno „Brod Hristov, koji se nikad neće potopiti“, kako je propovedao Sveti Jovan Zlatoust sa amvona, koji se i dan-danas nalazi očuvan ispred Svete Sofije. I još ću o lepoti Svete Sofije navesti ove reči Peđe Ristića: „Lepota će biti mrtva, veštačka, ukoliko se u njoj ne ovaploti Tajna Tela, Žrtva Hristova, Dom Hleba – Vitlejem, izvan koga nema spasenja niti života večnoga“.
Istorija se nije završila. Sigurno se nastavlja kao istorija spasonosne Ikonomije-Domostroja Božijeg; nastavlja se i istorija Svete Sofije. Pravoslavni, a posebno danas Jelini i Srbi, „paštimo“ (=patimo, odstradavamo) istoriju (mi smo „pašteća zemlja“, po Sv. Ocima Apostolskim). Ali ne posustajemo, niti se razočaravamo istorijom, niti se, naravno, zatvaramo unutar istorije, zbog toga što smo slobodni zatočenici – radi Carstva Božijeg.
Stojimo u Slobodi „kojom nas je oslobodio“ Onaj Koji Jeste, Koji Beše i Koji Dolazi – Isus Hristos, Alfa i Omega Sedam Svećnjakâ (=sedam Crkvi) Apokalipse, tj. najpre Velike Crkve Hristove, Novog Siona, zemno-nebeskog Novog Jerusalima. I izgrađuje se još uvek „tajna u svetu“ – Crkve Boga Živoga.
Istorijska drama i predanjsko služenje, nedovršena Liturgija Svete Sofije nastavlja se do Drugog Dolaska Hristovog. Mi je živimo i osećamo kada je posećujemo, i kada njena Svetlost sija u srcu našem. Nju je doživeo i prosvetlio se u Hristu brat koji sačini ovu knjigu koju držimo u rukama. Doktor Haralampos Statakis nas uvodi u tajnu Svetlosti Svete Božije Premudrosti – Svete Sofije. Kroz svoj originalni opis brat naš Lampis (=Svetiljko) svedoči o doživljaju koji mu je darovala blagodat Ipostasne Sofije – Mudrosti Božije, „Aja-Sofije“, kojoj se triput poklonio, a koja je, kako sâm veli: „u prostoru odslikavanje, – putem materijom osuštinjene svetlosti, – Bogočoveka Isusa Hrista“.
Predgovor knjizi Χαράλαμπος Σταθάκης, Ἡ Ἁγία τοῦ Θεοῦ Σοφία – Τὸ μυστικὸ φῶς τῆς Μεγάλης Ἐκκλησίας καὶ τὸ ἀρχιτεκτονικό του ἔνδυμα, Ἴνδικτος, Αθήνα 1997. Ovo je neobjavljeni prevod jerođakona Maksima Vasiljevića iz 1997. godine.
Izvor: Teologija.net
Ja do danas ne cuh i ne procitah ni jedan jedini komentar nasih muslimanskih botova ovdje na portalu na Erdoganovo ponovno pretvaranje najznacajnije Hriscanske crkve u dzamiju.
Mada me misljenje botova ka sto su Komlen i slicni nimalo ne zanima. Mene zapravo zanima sto o ovom kriminalnom i necivilizaciskom cinu Turske drzave misle u nasoj Islamskoj vjerskoj zajednici. Nijesam do danas cuo njihov stav, iako sam siguran da ne bi cutali kad bi ovdje drzavi palo na pamet da neku njihovu dzamiju pretvori i crkvu
Hvala na ovim informacijama. Sad ispada da je Milo po kuranu Isus jer je riješio sve krstove da polomi i da se poturči. A raj po kuranu je isto zanimljiv i pokazuje da je muhamed bio jako gladan i seksualno iskompleksiran čovjek. 3 000 000 obroka + 124 000 seksualnih odnosa dnevno. Misli li alah kako će to izdržat omi mali cotavi šiptar iz DPSa? Misli li Alah da treba u raj da idu ubice i silovatelji djece jer su bili u džihadu? Misle li muslimani da tako glup bog postoji?
Koliko samo izmeta dnevno treba izbacit nakon 3000000 obroka. Muslimanski raj je da svako sjedi na svoju wc šolju te jede i s’re po vazdan dok mu ispred na koljena duvaju ta bića sa očima poput crnog bisera. E jadni Bodine gdje ćeš završiti, prekrsti se ???
Najzanimljivije je što muslimani kao proroka poštuju, na primer, Aleksandra Makedonskog. Smatra se da je Aleksandar Makedonski jedan od Alahovih proroka. Pri tom je Aleksandar Makedonski, kao što je poznato, sebe smatrao Zevsovim sinom i bio vatreni mnogobožac. Njega pri tom smatraju za istinskog proroka, on se u Koranu pominje pod imenom Zul-Kifl, to jest, dvorogi, zbog šlema koji je nosio… Dvorogi… Zanimljivo je da je sa njim povezan događaj koji opisuje da je jednom prilikom došao do prljavog, smrdljivog izvora u koji se svaki put spušta Sunce. Sa Muhamedove tačke gledišta, na krajnjem Zapadu postoji smrdljivi izvor gde su Sunce spušta. Današnji muslimani se nalaze u veoma nezgodnom položaju i oni nekako pokušavaju da zaobiđu to. Međutim, Koran očigledno tvrdi da se Sunce spušta upravo u smrdljivi izvor. To su primeri grešaka koje su dopuštene zbog Muhamedovog neznanja.
Muslimanska vera u Poslednji dan se takođe razlikuje od hrišćanske. Po muslimanskom učenju smrt se odvija na sledeći način: duša izlazi iz tela uz pomoć određenog anđela, zatim dobija presudu od Alaha i vraća se natrag u telo. Duša muslimana se do samog dana Vaskrsenja nalazi u telu i pri tom duša dobija neko zadovoljstvo nalazeći se tamo u telu. Ne znam kakvo, uvek sam pitao to muslimane – kakvo zadovoljstvo predstavlja ležanje u mračnom grobu, ali ne znam, nisu mi rekli. Posebno sam pitao sve – i obične muslimane i imame – niko mi nije odgovorio. Govore: „To je tajno zadovoljstvo, koje ti ne razumeš“. Pa dobro, ne shvatam.
I duša grešnika se nalazi u telu i biva mučena od strane anđela. I tako, čovek leži u toj grobnici, naslađuje se ili muči dok ne dođe Poslednji dan.
Pred kraj sveta će se, po islamu, odigrati sledeći događaji: Isus (Isa) će se vratiti na zemlju, uništiti sve hrišćane, slomiti krstove, oženiti se, izvršiti obred poklonjenja Alahu. Pri čemu on čak neće ni voditi obred namaza, već će biti drugi na tom obredu iza još jednog vodećeg muslimana tog vremena. Pojaviće se Dadžal, određeni analog Antihristu, koga će Alah ubiti. Na kraju, anđeo po imenu Israfil će zatrubiti u trubu i sve će u ovom svetu umreti: svi ljudi, džinovi, anđeli. Po Alahovoj zapovesti Israfil će, nakon što zatrubi, ubiti sebe samoga. Zatim će Alah vaskrsnuti sve, svi ljudi će stati pred Alahom i on će im suditi. Muslimanima će se pokazati njihovi gresi, oni će priznati da su ih učinili i biće im oprošteno. Posebno grešni muslimani će biti bačeni u pakao, ali će ih kroz hiljadu godina odatle izvesti Muhamed. Onima koji su poginuli u džihadu – teroristima i tako dalje – u svetom ratu neće biti suđeno. Njih će bez suda poslati u raj. Pri tom postoji jedna epizoda koja se opisuje u hadisima: u Sudnji dan, kada oni vaskrsnu, otkriće se sve njihove rane i iz njih će poteći mošus. Ja ne dobijam nekakvo posebno zadovoljstvo od te slike, ali… ne znam, njima se dopada, ne znam zašto. Ne razumem.
Svi ostali treba da prođu preko mosta As-sirat koji vodi u raj. Ovaj most se za grešnike smanjuje na širinu britve, a za pravednike se širi. Muslimani će preći taj most na ovnovima koji se žrtvuju za vreme praznika Kurban-Bajrama.[29] Zato, ako je ovan bio loš, saplešće se i pasti u oganj. Oni koji su imali dobre ovnove – žrtve su bile dobre – ti ljudi će otići u raj.
Raj muslimana uopšte nije hrišćanski raj. Muslimanski raj je, da tako kažemo, posebno mesto, vrt gde će se ljudi baviti vrlo aktivnim seksom i dobijati veliko estetsko zadovoljstvo od rajskih lepota, rastinja i ukusnih jela kojima će se naslađivati. Po nekim hadisima svakom čoveku će se davati tri miliona jela dnevno i snage da se sve to pojede. I svakome će se davati svakih dan 124 hiljada hurija. Hurije su posebna bića – sigurno je da nisu ljudi – koje se različito opisuju: imaju crne oči kao biser, i biće u raju radi naslade itd. Međutim, hurije služe isključivo za telesnu nasladu, ni za šta drugo. Čovek dobija po 124 hiljada hurija na dan, pri čemu se daju i sile da se sa njima stupi u telesne odnose. Kako je govorio sveti Simeon Solunski po tom povodu da su muslimanima „obećani rajski vrtovi, ispunjeni svakom razvratnošću“.[30] To je uopšte neprihvatljivo učenje, ali je ipak činjenica.
Samo mi nadji potvrdu za to o Aleksandru Makedonskom pa u zdravlje a do tada lupetas.
Sve to tako mora biti,muslimani kao velika sekta na sreću ne razumiju duhovnost PRAVOSLAVNJA zato je ova Sveta Sofija do danas sačuvana,misle ako je pretvore u džamiju i postave minarete okolo nje ako Peršing rakete da će to Sveti Duh uplašiti,ako vikaju kao maniti sa minareta da će ih gospod čuti,još se možda sjete da postave i zvučnike da se bolje čuje,dokle tako misle nema zime,al i da drugačije misle džaba ga bilo.Nije vjera u broju vjernika nego u istini vjere i onome kome se moli.