Вриједан јубилеј српске музике: Станислав Бинички, аутор „Марша на Дрину“, рођен прије 146 година

Станислав Бинички је аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завичаја, циклуса народних пјесама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Колубарској бици.

Композиција је настала 1914 године, а текст који постоји сада и изводи се уз ову композицију написао је Милоје Поповић Каваја за потребе филма „Марш на Дрину“. Бинички је  свима препознатљиву композицију, снажног духа која многима и данас даје мотивацију и обележава скоро сваку војну или националну свечаност, посветио  првој победи српске војске, која је на Церу до ногу потукла неупоредиво надмоћнију аустроугарску војску. Али поред тога, композитор је био дирнут не само храброшћу српског пука, већ и јуначком погибијом неустрашивог и омиљеног пуковника Стојановића. Композиција је веома брзо стекла изузетну популарност, посебно на Солунском фронту, а изводили су је и многи савезнички оркестри.

–Бинички је рођен је у Јасики недалеко од Крушевца 27. јула 1872. године. После основне школе одлази у гимназију у Нишу, где од првог разреда упоредо учи свирање на виолини и флаути код хоровође и војног капелника Фридриха Брунетија и војног музичара Павла Гајичића, а затим и код чешког педагога Јосифа Свободе. Већ као гимназијалац, руководећи ђачким хоровима, испољио је афинитете ка компоновању и дириговању, а интензивно бављење музиком наставио је и током студија певајући у певачком друштву „Обилић“, под диригентском палицом Јосифа Маринковића, и „Београдском певачком друштву“, чији је управник у то време био Стеван Ст. Мокрањац. Године 1896, Бинички добија стипендију Министарства просвете да се школује на Музичкој академији у Минхену, а по одласку се захвално обратио тадашњем Министру просвете, између осталог рекавши: „…као главни предмет у првом триместру узео сам Теорију, тако да бих по свршеном школовању могао постати добар капелник и учитељ музике, и да бих могао успешно радити на скупљању наших народних музичких умотворина и доводити их у ред модерних композиција…“. Препознат као изузетно даровит, Бинички наредне године добија и другу стипендију од војног Министарства, за наставак музичких студија, што ће у каснијем раду умногоме одредити даљи правац његовог уметничког рада. У Минхену се Бинички жени Фридом Бланк, колегиницом са академије, која по удаји постаје Мирослава Бинички, његова верна уметничка сарадница, и истакнути музички педагог- записала је о Биничком Љиљана Поповић, музички уредника Радија Светигоре. 

Након завршетка студија, Бинички се вратио у Србију гдје је постављен за војног капелника и референта за музику при војном Министарству. На тој дужности Бинички је водио бригу о школовању кадрова војне музике, попуњавању војних оркестара, премјештајима војних музичара и набавци инструмената за све војне оркестре. За целокупну српску музичку историју, ова 1899 година била је изузетно значајна. Основао је први симфонијски оркестар у Србији под именом ,,Београдски војни оркестар“ и са њим одржао први уметнички концерт. Заједно са Стеваном Мокрањцем и Цветком Манојловићем убрзо оснива и прву ,,Српску музичку школу“ (данашња МШ „Мокрањац“) у којој је Бинички радио као наставник пјевања. Музичку теорију је предавао директор школе Стеван Ст. Мокрањац.

Станислав Бинички је у својим дјелима најчешће користио фолклорне српске мотиве. Његово најпознатије дјело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.

Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.

-Станислав Бинички, композитор, диригент, утемељивач српске опере, упокојио се у зиму 1942 године. Сразмерно величини његовог дела, труда и посвећености свом народу још увек му није посвећена довољна пажња. Његова музика надахњивала је и дизала морал српском народу у најтежим ратним тренуцима, а то чини и дан данас. Чувени „чика Сташа“ остао је заувек у својим делима, а и данас његово име носи Војни оркестар Србије који у сарадњи и са другим војним оркестрима где свирају српски музичари са поносом изводи чувени Марш на Дрину и подсећа нас ко смо и какву историју имамо- закључује Љиљана Поповић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: