Вук Стефановић Караџић по други пут међу Србима

Пише: Душан Дојчиновић

Отварају се врата аутобуса у Београду на линији Вождовац.

– Де… де, де, помози дедици, да се попне!?

Девојчица са црвеном капуљачом на глави: -Зашто су ти тако залеђени бркови Вуче Караџићу!?

– Од мраза, дете моје, да их боље, засучем. Ја, ја, ја.

– А, зашто су ти тако велике очи!?

– Да боље видим, не знам где да платим кочијашу за товар из Беча?

Одједном му добацује девојка у бус-у: ,,Матори, шлогирај ми пантљичару! (Жаргонски, поништи ми карту).

– Вуче Караџићу, па ти немаш аутобуску карту!?

– Какву карту? Не познајем осим географску карту Аустро-Угарске. Мислиш на глобус, шћери?

– Хм… Ништа декице. Неће ваљда контрола? Где силазите, Вуче?

– Овде, вала, Вождовац! Стигао сам! ?Врата аутобуса се отварају и за пар секунди затварају.

-,,speed food!? – Имате ли јањетине ћери?

– Гирос Вам је десет метара наниже! – брецну му се балавица. – Следећи!

Брка се по џеповима, нешто ситнине аустријског новца од апанаже. Стаје таксиста. Препознаје га.

-Вуче, частим Вас, ја сам апсолвирао на епској књижевности на Филолошком. Возим Вас за џ.

– За џ?

– За џабе.

– Ето шта нам је од Турака остало!? За џабе!?

– Докле ћеш Вуче? Је л’ ту до Коња?

– А каквог коња осим коња Црног Ђорђија.

– Кнез Михајла. Тако жаргонски кажемо!?

– Код Коња! До коња! До коња? Ух јбт. Без псовки не можемо па то ти је.

– Ух, – уздахну и Вук Караџић. – Српска посла, јашта српска посла, ја, ја, ја! Мало да протегнем ноге кроз ту Кнез Михајлову.

Осврће се Вук Караџић, ставља оне цвикере округле, попут двогледа. Све латиница, нигде нема ни ћ од ћирилице!?

– Ја, ја, ја, каурин је већи душман од Србина!? Или је Србин већи душман себи но мени!? Ла..! Мо…! Ц, ц, ц, све латиница до латинице, Латини вас дабогда!? Вуци!? Да, нисам ковао азбуку и чувао је у њедрима као Свето Писмо од јереси… И тако у чуду, покида све са себе, и кошуљу, паде на плочник. Док притрчаше и позваше хитну помоћ, он ишчезе! Оста му само штула, фес, некаква торбица од коже, артија са пером, и мастило. Некаква биљежница и оне наочаре за вид, које је турао до пола носа, кад се чудом чудио, шта, Срби учинише од ћирилице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: