Вук

Милан Ружић*

Једне ноћи су у село донели мртвог вука. Није ми могло бити више од десет година и нисам се могао бојати ничега. Те вечери сам се први пут уплашио вука. Да је барем био жив па да лажем како сам га видео на стени, па је замакао у шуму, а онда се ниоткуда створио преда мном и показујући чељусти режао и балавио гледајући ме очима страшнијим од највећих и најмрачнијих пећина.

У тој маштарији бисмо се сигурно порвали и изгребали, загрлили и поклали, зубе крвљу обојили, канџе један на другога тупили, погледима пуним мржње чашћавали, док се не бисмо доваљали до краја пута, а онда бих га ја убио голим рукама. Победила би шака шапу!

Како ћу сад да причам о томе кад ми све длаке скочише, уста ми се завезаше, ноге ми се укрутише, гласне жице ми се покидаше, очи ми се скаменише, срце ми из груди искочи и побеже, мишићи ми се згрчише, а страхови нададоше себи вишак слободе?
Ни дан-данас нисам сигуран да ли је тај вук мртав или ме стално прати, нити могу да сазнам који је од нас двојице те вечери, поред ватре, усред галаме припитих сељака, био јачи и присутнији и да ли су више гореле његове очи, моје грозничаво тело или оно велико дрво у ватри чији ме нагорели крајеви ујутру једини подсетише да је те ноћи заиста било!

Прича из књиге „Народ за издавање“, која излази ускоро из штампе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: