Vuk

Milan Ružić*

Jedne noći su u selo doneli mrtvog vuka. Nije mi moglo biti više od deset godina i nisam se mogao bojati ničega. Te večeri sam se prvi put uplašio vuka. Da je barem bio živ pa da lažem kako sam ga video na steni, pa je zamakao u šumu, a onda se niotkuda stvorio preda mnom i pokazujući čeljusti režao i balavio gledajući me očima strašnijim od najvećih i najmračnijih pećina.

U toj maštariji bismo se sigurno porvali i izgrebali, zagrlili i poklali, zube krvlju obojili, kandže jedan na drugoga tupili, pogledima punim mržnje čašćavali, dok se ne bismo dovaljali do kraja puta, a onda bih ga ja ubio golim rukama. Pobedila bi šaka šapu!

Kako ću sad da pričam o tome kad mi sve dlake skočiše, usta mi se zavezaše, noge mi se ukrutiše, glasne žice mi se pokidaše, oči mi se skameniše, srce mi iz grudi iskoči i pobeže, mišići mi se zgrčiše, a strahovi nadadoše sebi višak slobode?
Ni dan-danas nisam siguran da li je taj vuk mrtav ili me stalno prati, niti mogu da saznam koji je od nas dvojice te večeri, pored vatre, usred galame pripitih seljaka, bio jači i prisutniji i da li su više gorele njegove oči, moje grozničavo telo ili ono veliko drvo u vatri čiji me nagoreli krajevi ujutru jedini podsetiše da je te noći zaista bilo!

Priča iz knjige „Narod za izdavanje“, koja izlazi uskoro iz štampe