ИН4С

ИН4С портал

Вукмировић: Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату

1 min read

Данашњи дан обележава се као спомен на 21. октобар 1941. године и крваву јесен 1941. године када су немачке окупационе трупе извршиле масовни ратни злочин над цивилима у Крагујевцу, али и широм Србије.

Историчар Ђорђе Вукмировић, аутор књиге „Од слободе до стратишта – устанак и немачки злочини у Јадру 1941. године“, за наш портал подсећа на страдања нашег народа током Другог светског рата.

Српске жртве у Другом светском рату

Протекло је више од 80 година од окупације територије Краљевине Југославије коју су извршиле снаге нацистичке Немачке и њених савезника: Италије, Бугарске, Албаније, Независне Државе Хрватске (НДХ) и Мађарске у II светском рату. Неколико дана након безусловне капитулације војске Краљевине Југославије 17. априла 1941. године, народ јадарског краја није прихватио окупацију, па су 21. априла у атару села Доњи Добрић код Лознице четници-комите, пружајући отпор, убили немачког официра, а двојицу тешко ранили. У име одмазде, Доњи Добрић је потпуно спаљен, а становништво заробљено.

Тридесет првог августа 1941. године устаници, предвођени потпуковником војске Краљевине Југославије Веселином Миситом, ослободили су Лозницу. Лозница је од 31. августа до 10. октобра 1941. године била прво слободно веће насељено место у поробљеној Европи. Првих дана септембра 1941. године ослобођени су цело Подриње и Јадар од снага нацистичке Немачке. Окупатор је постао свестан да се на тлу Србије води прави рат и да, са постојећим снагама, нема изгледа да угуши устанак. Наредба, донета на највишем месту нацистичке хијерархије, 16. септембра 1941. године, од стране вође и врховног заповеднка немачке оружане силе, Адолфа Хитлера, била је почетак акције за гушење устанка. За главнокомандујућег свих немачких снага у Србији, постављен је крволочни генерал Франц Беме, као одличан познавалац прилика на Балкану. Њему су стављене на располагање три већ постојеће дивизије у Србији, затим 342. пешадијска дивизија која је доведена из Француске, као и ојачани 125. пешадијски пук. Њихов задатак је био да „прокрстаре замљом којом је 1914. године потоцима лила немачка крв“ и да буду њихови осветници.

Истовремено је донета наредба фелдмаршала Кајтела која захтева да се за једног погинулог немачког војника стреља 100 цивила, а за рањеног 50.

Немачка „казнена експедиција“ ушла је 10. октобра на слободну територију Јадра, почињу са операцијом „чишћења Цера и Иверка“, са циљем да се обрачунају са српским устаницима. Међутим, партизани и четници заједно, пресрели су један део 342. дивизије и 698. пешадијског пука код Гајића стене, убили 8 немачких војника, а ранили 30 у бици која је трајала два дана. У знак одмазде и попуњавања квоте „100 за једног“ Немци су почели да тероришу српска села и убијају недужно становништво. Скоро да није било места у овом крају које није претрпело праву демографску катастрофу. Скоро да није било села чије становништво, старци, жене и деца нису масовно убијани, малтретирани или депортовани у логоре смрти. Смрт је заиграла коло које је обухватило све живо, од некрштеног детета, до онемоћалог старца и старице.

На десној обали реке Јадар, двадесетак километара од Лознице, налази се село Драгинац. Деценијама од свог настанка, Драгинац, није ничим скретао пажњу на себе. Међутим, оно што се збило половином октобра 1941. године увело је ово место у светске анале геноцида. Још увек се у јавности мало зна о стравичном покољу народа нашег краја од 13. до 19. октобра 1941. године, када је у Драгинцу, Коренити, Великом Селу, Цикотама, Лешници, Текеришу, Бадањи, као и у суседним селима стрељано и убијено 2.677 цивила. Највише их је стрељано у Драгинцу – 1.379.

То је био први масовни покољ ненаоружаног становништва, као одмазда за отпор окупатору. Нацисти су убијали и децу у колевкама, као и новорођенчад. У наведеном периоду побијено је и масакрирано 305 малишана млађих од 10 година!!

Злочини се настављају широм Србије

Злочини у Краљеву и Крагујевцу

Масовна стрељања у јадарским селима, представљала су увод за још веће злочине у Краљеву и Крагујевцу. Повод за стрељање у Крагујевцу били су немачки губици на путу Крагујевац – Горњи Милановац, а све је почело када су четници и партизани заједно, 29. септембра, ослободили Горњи Милановац и том приликом заробили део немачке посадне чете.

У овој борби било је мртвих на обе зараћене стране, али немачки губици, 10 погинулих и 26 рањених војника, одредили су судбину Крагујевца. Наредбу о одмазди за ове губитке донео је територијално надлежни командант 749. пука са седиштем у Краљеву, мајор Ото Деш.

Задатак да спроведе акцију одмазде поверен је мајору Паулу Кенигу, као највишем немачком официру у Крагујевцу. Прва масовна стрељања Немци су извршили у околини тог града 19. октобра 1941. године. Тог дана су у селу Грошница на силу прикупили и ликвидирали 233 недужна цивила.

За многе људе широм планете 21. октобар 1941. године био је само један обичан дан. За Крагујевчане то је био најболнији дан у историји града, пун крви и суза невиних људи, дан који је обележио њихову прошлост, а обесмислио будућност.

Невини људи, дечаци и девојчице, чисте савести, великих снова и надања својом крвљу исписали су бајку која се новим поколењима, са тугом у срцу и сетом у гласу, прича и данас. Та „Крвава бајка“ о једној малој земљи на брдовитом Балкану, у којој су умрле чете ђака само у једном дану, препричаваће се и будућим генерацијама јер злочин остаје злочин за сва времена и никада се не сме заборавити. Окрутни фашисти, без морала и трунке људске савести, кажњавали су „бандите“, јер је за једног убијеног Немца требало убити 100 Срба, а 50 за рањеног.

А ко су за њих били „бандити“ тог крвавог октобра?

Обични ненаоружани грађани, радници, трговци, професори и њихови ђаци, мали чистачи ципела, сви заједно сједињени у мученичкој смрти, постали су жртве надмоћног, немилосрдног окупатора. Тог дана Немци су извели 2 800 људи пред стрељачки строј код Централног гробља српске војске из 1914. и 1915. у Шумарицама код Крагујевца. Стрељање је почело у 7 сати ујутру и трајало је до 14 часова поподне. Убијено је 2.796 недужних грађана.

У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица, претворен је у спомен-парк у коме се, између осталих, налазе „Споменик стрељаним ђацима и професорима“, „Споменик бола и пркоса“, „Споменик чистачима обуће“, као и Споменик убијеног одељења V/3.

Дан опомене и сећања

Двадесет први октобар је дан опомене и сећања, дан када треба да замиришу босиљак и тамјан и завлада мук широм наше земље, не само у граду Крагујевцу! Никада се не смеју заборавити убиства невиних људи, прекинута младост дечака и девојчица са неоствареним сновима, недовршеним домаћим задацима и неиспричаним причама.

Никада се не смеју заборавити стотине хиљада невиних жртава усташких логора смтри у Независној Држави Хрватској: Јасеновца, Јадовна и Старе Градишке; као и логора у Србији: Сајмишта, Бањице, Шапца, логора у Јијинцима и Нишу.

Усташки логори за уништавање деце

Подсећање на 4 године рата

 

Током четири године рата, од априла 1941. до маја 1945. године, више десетина хиљада српске и друге деце је страдало широм НДХ. За 74.360 деце, пописаних именом и презименом, а старости од једног дана до 14 година, је утврђено да је страдало на територији коју је обухватала тадашња хрватска држава, како наводи Душан Бурсаћ у својој књизи „Анђели у паклу“. Током Другог светског рата, једино место на свету где су постојали специјални логори за уништавање деце је била Независна Држава Хрватска!!!

Усташе су српску децу клали, набијали на бајонете, кували у казанима, живу бацали у бунаре, јаме и пећине, гушили отровима и содом, уништавали глађу, жеђу и хладноћом и на све могуће начине а усташка пропаганда настојала је свим силама да прикрије истину о страдању те невине деце како тада тако и данас послие толико година. Веома чест случај је био и спаљивање српске нејачи, а посластица им је било да у колевку ставе сламу па запале, и тако би изгорило и дете и колевка.

Поред спаљивања усташе су кувале српску децу и од њих правиле сапун!! Оваквих случајева је било много. У околини Глине су усташе ухватиле 25-оро српске деце, повезали им руке на леђа жицом и поредали укруг око сеника тако да су им ноге биле унутра. Сеник су запалили а деци су изгореле ноге до колена, након чега су их усташе бацили на пут где су деца умрла у највећим мукама. Сведоци говоре како су у Маглају усташе муслимани често пролазећи певали: “Павелићу када ћеш нам рећи, да идемо српску децу пећи!“

У усташком стану у Грачацу су српску децу секли живу, вадили им џигерице, пекли на жару и давали мајкама да једу, а оне су јеле мислећи да је то животињско месо. Миле Бајић, земљорадник из Габрића сведочи да је кад се вратио из збега пред усташама кући, нашао на огњишту под црепом своје шетомесечно дете печено. У Дивоселу су на Илиндан 1941. године усташе пекли двоје деце на ражњу и терали Србе да једу месо!! Оваквих примера је безброј.

Ово је опомена историје будућим генерацијама. Историје коју не можемо променити, али је можемо разумети и не смемо је заборавити. Шаљемо поруку да никада и никога више не окупе историјске спирале мржње, зла и насиља, закључује Вукмировић.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *