Вукмировић о Априлском рату: Окупација је била неподношљив ударац српском националном поносу!

7. април 1941. је био други дан Априлског рата, сукоба између сила Осовине и Краљевине Југославије у Другом светском рату. Тог дана, Влада Краљевине Југославије објавила је прокламацију о почетку рата с Немачком и Италијом и издала наредбу о општој мобилизацији.

О тој теми, за портал ИН4С писао је историчар Ђорђе Вукмировић, аутор књиге „Од слободе до стратишта – устанак и немачки злочини у Јадру 1941. године“.

„Пуч од 27. марта 1941. године био је директан ударац на Хитлерову сујету. Познато је да је Хитлер био један од оних Аустријанаца који „још од 1914. године у себи носе антисрпски комплекс“. За вођу немачког Рајха су српски пучисти били „британски плаћеници“, „војна клика“, „београдски узурпатори“, „београдски заверенички круг“, итд…

На овакву реакцију доста утиче и чињеница да су његови једини западноеврпски противници, Британци, већ били присутни у Грчкој, па је страховао да ће створити заједнички фронт са Југославијом, који би требао да заустави немачки продор даље на Исток. Због тога, Фирер не обраћа пажњу на чињеницу да Југославија није отказала пакт, штавише нова Симовићева влада је исказала лојалност и Немачкој и Тројном пакту.

Овај Хитлеров став је био појачан чињеницом да је он сам био аустроугарски каплар, припадник војске и народа који је изгубило Први светски рат. Зато се у критици пуча посебно истиче српска улога у његовој организацији и томе да је рат Немачке против Југославије у ствари наставак Првог светског рата, чиме је више пута изједначавао Краљевину Југославију са Краљевином Србијом, називајући пучисте „српским заверницима“ и „владајућом српском милитаристичком кликом“, а саму југословенску државу је почео да посматра са истог становишта са ког су 1914. године, Краљевину Србију посматрале Немачко царство и Аустроугарска – као потпаљивача рата и агресора.

На тај начин је био присутан јак антисрпски комплекс и србофобија, која је била присутна код свих бивших војника аустроугарске и немачке војске после 1918. године.

Сам рат против Југославије, Хитлер је представио као рат против Срба и Србије, а не против Хрвата и других југословенских мањина. У том рату Немачка је рачунала на аспирације и сепаратистичке тежње Хрвата и лоше српско–хрватске односе, те је рачунала на њихову подршку у сламању отпора Југословенске војске. Черчил пише да је „[српски – Ђ. В.] народ,…дуго прогоњен осећањем да га хватају у замку, показао је свој одважни, херојски пркос тиранину и освајачу у трнутку његове највеће силе“ и да је тим херојским делом од 27. марта „Хитлер био погођен у сам живац“.

Антифашистичко расположење народа, уз британска новчана помагања одређених официра, омогућило је групи пучиста на челу са генерелом Душаном Симовићем да изврше државни удар, збаце владу Цветковић-Мачек и образују нову краљевску владу.

„Историјску прекретницу 27. марта“, пише др Немања Девић, „пратиле су манифестације народног одушевљења, како због промене државне политике, тако и због ступања краља на престо. Пуч је симболизовао општенародни српски устанак, који је имао упориште и у цркви и у војсци и на селу; да није било тог расположења и готово једнодушног протеста против дотадашње државне праксе, тешко да би било какав озбиљнији британски утицај могао да буде остварен.“

Малолетни краљ Петар II Карађорђевић проглашен је пунолетним.

Пошто је формирана нова влада, преко радија је у 4 часа ујутру пуштена његова прокламација народу у којој се у основним цртама каже да је он „у овом тешком тренутку по земљу одлучио да преузме власт“, позвајући Србе, Хрвате и Словенце да се „окупе око Престола“ и обавестивши народ да је мандат за састав владе поверио генералу Душану Т. Симовићу. Иако званично нова влада није повукла и оборила споразум од 25. марта 1941. године постало је јасно да ће Југославија (а у ствари Србија и Срби као главни кривци) бити кажњени.

Нова влада је покушала да избегне рат слањем јасних порука у Берлин и Рим да пуч и смена владе неће утицати на југословенску спољну политику.

Наиме, нови министар иностраних послова, Момчило Нинчић, покушавао је да увери Немачку и Италију да је пуч „унутрашња ствар Југославије и да неће бити никавих промена у дотадашњој спољној политици.“ И генерал Симовић је изразио немачком посланику Херену „искрено жаљење због немилих догађаја на београдским улицама“, али је разјарени Хитлер је већ донео одлуку да се Југославија војно уништи, а министар спољних послова, Јоаким фон Рибентроп, је 28. марта јавио Херену да „не врши никакве званичне посете југословенским државницима под изговором болести.“

Нова југословенска Влада Душана Симовића није учинила много како би се предстојећи сукоб дочекао спремно, није проглашена општа мобилизација, војска није била припремљена, итд… Тридесетог матра донета је наредба о општем активирању, али то није исто што и општа мобилизација. Све школе у Југославији, по наређењу Министарства просвете, престале су да раде 1. априла 1941. године.

Преврат у Београду и рат који је потом уследио у виду немачке одмазде, довео је Србију и српски народ у највеће искушење у његовој модерној историји.

Српски народ, оставши без државе за коју је у прошлом рату (1914-1918) уложио 1 247 435 живота, убрзо је изложен страховитим егзодусу и геноциду са својих вековних огњишта, у име стварања чистих националних држава, које су служиле нацистичком завојевачу. Бранко Петрановић пише да се „цела рушевина Југославије стропоштала на Србију“, а српском народу приписана је кривица не само за мартовски преврат 1941. него и за 1914. годину и низ других „измишљених“ кривица у међуратном периоду.

Чим је примио вест о пучу у Београду, Хитлер је одлучио да се одмах изврши напад на Југославију. Вођен својом, после 27. марта јавно манифестованом србофобијом, вођа немачког Рајха је одлучио да се „српски завереници“ немилосрдно казне, а самој операцији је дао назив са јаком симболиком – „Казна“ , која је подразумевала одвођење на стотине хиљада ратних заробљеника у логоре, свођење Србије на границе од пре 1912. године без атрибута државности на унутрашњем и међународном плану.

„Према Србији и српском народу у целини“, пише Мирјана М. Зорић, „Хитлер је у свом бескомпромисном ставу остао доследан током целог рата, па чак и онда када су интереси Трећег Рајха на Балкану изискивали његову промену.“

Око 50 немачких, италијанских и мађарских дивизија кренуло је у напад 6. априла 1941. године. Италијанско краљевско посланство о томе је записало:

„Ујутру у 6:15 часова изасланик Немачке телефоном ме обавестио путем радија је сазнао да је фирер немачким трупама издао заповест за дејство против Југославије (…) Ујутру у 7:10 први таласи немачких авиона почели су да бомбардују Београд (…) Током читавог дана бомбардовање је било веома интензивно и готово непрекидно. Најстрашније експлозије десиле су се око 10:30.“

У нападу на Југославију немилосрдно су бомбардовани градови Србије: Београд, Крагујевац, Краљево, Ниш и Лесковац.

Само Београд је тог дана имао близу 4000 жртава, а уништена је, између осталог, и Народна библиотека са културним благом непроцењиве вредности.

Под командом генерала Лера, немачка 4. ваздухопловна флота бомбардовала је Београд 6. априла 1941. године. Мете напада нису били само војни објекти, већ и железничка станица, електрична централа, пијаце, школске зграде, болнице, породилиште, итд…

„Уништено је преко 600, тешко оштећено преко 1 600, а делимично оштећено преко 6 800 зграда.“

Противавионска одбрана и малобројни ловачки авиони дејствовали су првог дана изоловано, мада у неким случајевима храбро. Италијански посланик ипак каже да је настало „опште бежање из застрашеног града“. „По признању немачких официра“, сазнајемо из истог документа, „то је било најкомплетније бомбардовање неког града пуно ефикасније од Варшаве, једино упоредиво са Ковентријем.“ Ове догађаје је у својим Мемоарима забележио и тада поручник југословенске војске, а касније капетан и четнички војвода, командант Првог равногорског корпуса, Звонимир Вучковић. Он пише:

„Те друге ноћи рата прошао сам кроз Београд са једног краја на други, од Топчидерског брда до Панчевачког моста, а да нисам срео ни живу душу. Рушевине на којима је тињала ватра и одјек мојих корака кроз пусте, бомбама прокопане улице додавали су осећају језе у самртној тишини града који је до јуче врвео животом. После првих ваздушних напада у којима је изгинуло око пет хиљада грађана, становници Београда размилели су се по оближњим селима и засеоцима да би спасили голе животе.“

Врховна команда југословенске војске, као и команде појединих родова оружја, требало је за време мобилизације, дакле од 1. априла, буду на својим мобилизацијским местима. Међутим, почетак рата их је затекао у Београду, изненадио и збунио. У Бању Ковиљачу стигла је, 6. априла, Врховна команда и генерал Душан Симовић у својству начелника штаба. Ту је дошло и Министарство војске и морнарице, а Команда ваздухопловства у Лешницу, док се влада склонила у Ужице. Због тога у току целог дана 6. априла није објављено никакво званично саопштење о почетку рата, нити је проглашена општа мобилизација.

Наиме, Врховна команда је у Ковиљачу стигла без свог батаљона за везу, тако да је морала комуникације да успоставља преко поште у Бањи Ковиљачи.

Један четнички јуришни батаљон је обезбеђивао Врховну команду.

Другог дана рата, 7. априла, је проглашена општа мобилизација – објављена је плакатима и другим средствима оглашавања. Врховна команда југословенске војске упутила је наређење које је одређивало даље учешће војних обвезника у рату.

„У 2 часа 12. 04 [1941. године – Ђ. В.] чули смо страшну тутњаву то нас је упозорило да су мостови на Сави дигнути у ваздух; у 5 часова дигнути су и мостови на Дунаву. После се схватило да је то био чин узалудне пакости, али за нас је тада свака претпоставка била могућа српске трупе су се још налазиле у околини и није било искључено да се усред необавештености српског генералштаба чак покуша са одбраном Београда.“

Евидентно је да се југословенска војска, у документу италијанског краљевског посланства, назива „српском војском“, што показује однос непријатеља према том народу, и реалну претпоставку сила Осовине да су им Срби једини и искључиви непријатељи на овим просторима. Брзо су фашистичко-нацистичке снаге сломиле отпор југословенске војске. Рат је завршен 17. априла, актом о безусловној капитулацији. Капитулација југословенске војске потписана је у Београду, а потписници су били генерал Максимилијан фон Вајкс, са немачке и Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић, са југословенске стране.

„Капитулација је подрзумевала“, пише Коста Николић, „одвођење у заробљеништво југословенске оружане силе; разоружавање капитулиране армије и предају оружја и целокупног ратног материјала; предају свих докумената из Председништва владе и Министарства спољних послова и војске; предају копнених и обалских утврђења“. Војним лицима забрањено је напуштање земље, а сви они који би се супроставили силама Осовине, прогласиће се за одметинке. Одредбе су ступиле на снагу сутрадан, 18. априла, тачно у подне.

Срби, народ који је после успешних устанака и ослободилачких ратова током XIX века, после јуначких ратова од 1912. до 1918. године, био је суочен са брзим сломом и капитулацијом југословенске војске и распадом државе. Народ који је веровао у снагу и непобедивост свог оружја није могао мирне душе да прихвати овакав пораз. Код многих људи је владало расположење и вера, али велика илузија, да се Немци могу победити као Турци и Аустро-Угари у прошлости. Неславну капитулацију југословенске војске забележила је сва светска штампа „од севера до југа и од истока до запада Земљине кугле“.

Краљ и влада генерала Симовића напустили су земљу 15. априла и отишли у Лондон, у којем су се налазиле владе неколико поробљених европских држава.

Уништењем југословенске државности у Априлском рату рушиле су се основе „версајске Југославије“, која је за Трећи Рајх и његове сателите представљала „неприродну државну творевину“, чији су Срби творци јер је она била решење њихових националних интереса. По Хитлеровој вољи Краљевина Југославија је разбијена као држава, а њена територија подељена између Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске.

Срби у својој матици и областима које су припале суседним државама, одмах по успостављању окупације, су били изложени разним мерама експлоатације, политичке дискриминације, денационализације, бруталном терору и масовним злочинима. Све те мере, које је Хитлер предузео, ради „спречавања сваког отпора, како би се овом народу уништила вера у будућност“, имале су јаку антисрпску ноту.

На тлу Хрватске, Босне и Херцеговине, без Далмације, 10. априла 1941. године установљена је квислиншка, клерофашистичка, расистичка, будућа геноцидна творевина – Независна Држава Хрватска (НДХ).

Нацистички војници су дочекани као ослободиоци у Загребу, а сличан дочек немачким трупама су у Скопљу и Велесу приредили бугарофили, који су махали бугарским заставама и клицали Хитлеру, Мусолинију и краљу Борису. Поред издаје Хрвата и осталих пронацистички настројених елемената, велики унутрашњи проблем за југословенску државу, биле су нациналне мањине Фолксдојчера (“домаћих Немаца“), Албанаца и Мађара, сви непријатељски расположени према држави у којој су живели.

Италија је највећи део Косова и делове Македоније и Црне Горе прикључила Великој Албанији, док је у Црној Гори, ослањајући се на домаће сепаратистичке снаге, покушала да створи независну црногорску државу.

Формално и НДХ је припадала италијанској политичкој сфери утицаја, али је генерал Глез фон Хорстенау носио титулу „немачки опуномоћени генерал у Загребу“ и представљао је нацистичку војску при усташкој влади.

Од Србије је, углавном, остала предкумановска територија са делом Космета и Рашке области. Банат је био под управом немачке националне мањине.

„Нигде као у Србији“, пише Васа Казимировић, “добро су то знали Немци, а са њима и Британци, слом југословенске државе није изазвао такве трауме.“

Окупација је била „неподношљив ударац српском националном поносу“.

Поред ударца на национални понос, капитулација војске Краљевине Југославије значила је и разоружавање њених оружаних снага. Сваки војни обвезник је био дужан да преда своје оружје, што су многи српаки војници, васпитани у слободи и за слободу, одбијали да учине.

Велимир Терзић наводи и број заробљених „југословенских“ војника (заправо 90% су чинили Срби), па пише да је у немачком заробљеништву завршило око 200.000 људи, мада неки извори наводе далеко већу цифру – до 398 000 заробљеника. Коста Николић, цитирајући један немачки преглед од 4. маја 1941. године, наводи да је заробљено 6 298 официра и 337 864 војника.

Напомена: Текст је објављен 7. априла 2023. године на нашем порталу ИН4С

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: