Вуксановић: Српска књижевност је велика цивилизацијска целина

Утркујемо се ко ће горим именицама назвати нашу савременост. Такав хор нема никакву шансу, чак и када му је диригент изузетан. Лоши услови и никакве прилике најбољи су изазов за успех. Одатле смо кренули када смо смислили едицију која ће да прикаже миленијум српске књижевности. Мало ко нам је веровао. Пустили су нас, са задовољством, да пропаднемо. Овде мислим на лакоме и завидљиве. А ми имамо сто књига у едицији. То је победа која има смисла. Али, нисмо ни на пола пута, казао је за „Новости“ књижевник и академик Миро Вуксановић.

Он је објаснио како се у времену велике оскудице и пара и идеја кренуло у издавачки подухват објављивања Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности“ и докле се за десет година стигло. Антологија представља велики историјски обухват литерарне речи од 12. до 21. века, од усмене и житијске књижевности до савремених књижевних жанрова.

– Први критеријум је био канонски – објашњава Вуксановић, покретач и главни уредник едиције „Десет векова српске књижевности“. – Он доноси књиге које су постале опште културно добро свог народа. Други прилаз је откривачки. Он тражи неправедно заборављене књиге, важне као знак свог времена и као наш разговор са прошлошћу. Сваки успех мора да има сигуран корак ако намерава да оде високо.

Вуксановић истиче да је основна намера била врло једноставна.

–Бирањем из усмене и житијске литературе као почетних облика, потом из старе дубровачке књижевности, из доба просвећености, из претходна два века и овог нашег, из свих жанрова, на свим облицима српског језика, предвуковског и савременог, одасвуд где су Срби живели и добро писали, без било каквог подешавања и навијања, из целог миленијума, узимање оног што успешно обележава своје доба води у антологијску едицију која би, да је среће, била у свакој српској кући која држи до себе, наводи он.

Спајајући писце разних доба, истиче, показује се да је српска књижевност велика цивилизацијска целина.

–Виде се њени слојеви, као годови у стаблу дрвета, као концентрични кругови, понекад, или као равне наслаге које се спајају и настављају, чешће. Притом се зна да је свако време оставило свој траг и да су нам такви трагови потребни. Себичност није врлина. Зато живимо у добу мане, наводи Вуксановић.

Главни јунак – српски језик

– Главни јунак миленијума српске књижевности је српски језик. Главна јунакиња је српска реч. Без ње нема литературе, никакве, а камоли антологијске. И јунаци су писци који су на најбољи начин стопили мисао, слику и реченицу. Највише књига у едицији имају Андрић и Црњански. То каже да је двадесети век у средишту и да тамо има највише примера за углед, подстицај и учење, похвалио се Вуксановић.

Он истиче да читање није пресушило, али да се највише „узимају књиге на екс“.

-Као што се испија брља у крчми. Од тога се човек стресе, мало утрне и не зна да је узео отровчић. Лагано ‘испијање’ штива, са будним мислима и осећањима, следује људима који знају да је читање и рад и лек у исти мах, наглашава Вуксановић и закључује:

-Можда ћемо, уместо писама, ускоро у порукама да шаљемо само репиће од слова, да се у разговорима споразумевамо слоговима, да уместо читања наставимо да мрдамо уснама и да се враћамо где смо давно били. Ово јесте карикатура, али и опомена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: