Загреб 1943. – преговори Ђиласа и Глеза фон Хорстенауа
1 min read
Док је паметни и одговорни Шарл де Гол забрањивао сукобе са њемачким окупационим властима у Француској да би спасио цивиле од њемачке одмазде, у то вријеме је на тлу окупиране Југославије бјеснио грађански рат.
Умјесто да руководства наших устаника, било које опције, процијене да треба јединственим оружаним покретом спашавати српске и црногорске цивиле који су били под ударом маринетских творевина: НДХ и Велике Албаније, прогонитељских и геноцидних држава- они су улетјели у игру којој нису били дорасли. Умјесто устанка против свеопшег зла, прије свега монструозне НДХ, десиле су се такве калкулације руководстава подијељених устаника које су довеле до космичког страдања нашег народа. Како непаметна политика, у временима када у свјетском рату гори планета, може довести до апсурдних ситуација- најбоље показује 1943. година. Те године се реално очекивао десант западних савезника у Далмацију. У страху да ће искрцавање савезника значити и разоружавање партизанског покрета, Јосип Броз се одлучио на преговоре са Њемцима. Они се временски поклапају са периодом тзв. “Битке на Неретви”, која је као војна операција у себи садржала мноштво контраверзи и биће предмет посебне приче. Ови преговори, у историји познати као “Мартовски преговори”, вођени су између представника НОВЈ и Вермахта о размjени заробљеника и евентуалном прекиду непријатељства. Започети су почетком марта 1943. године у Горњем Вакуфу, а потом настављени у Сарајеву и Загребу. Они су били необично важни због високог нивоа делегација које су у њима учествовале, иако су преговори партизана и Њемаца вођени и 1942. године, такође и у Загребу. Проф. др Мирјана Зорић, која предаје Војну историју на Војној академији у Београду, потврђује следеће: „Први контакти између Њемаца и партизана успостављени су још у љето и јесен 1942. године у Ливну преко њемачког инжeњера Ханса Ота (припадника службе Абвер), а имали су за циљ размјену заробљеника. Преговоре је у Загребу с генералом Глезом фон Хорстенауом, крајем августа 1942, водио Маријан Стилиновић, а новембра исте године нове преговоре с партизанске стране водио је Владимир Велебит.“
Почетак преговора у Горњем Вакуфу
Увертира преговорима у Загребу 1943.г. се десила пар недјеља раније. Наиме, партизани су 4. марта 1943, у јеку жестоких борби, заробили њемачког мајора Артура Штрекера, команданта 3. батаљона 738. пука, и одлучили да због тешке ситуације на ратишту искористе то заробљавање за контакт и преговоре са Њемцима. Штрекеру је понуђено да напише писмо за генерала Хорстенауа о партизанској понуди за размјену заробљеника и започињању преговора, што је Штрекер одмах прихватио због шанси да буде ослобођен у тој размјени. Његово писмо је 5. марта стигло у штаб 717. дивизије лоциране у Бугојну, прослијеђено генералу Хорстенау у Загреб, који је 9. марта обавијестио команданта њемачких трупа у Хрватској, генерала Рудолфа Литерса, о неопходности организовања састанка са партизанском делегацијом. Литерс је за датум и мјесто састанка одредио- 12. март у штабу 717. дивизије у Бугојну. Тито је већ 8. марта, у случају њемачког позитивног одговора, одредио састав делегације. У делегацију су ушли- Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије чији је идентитет Њемцима био познат, као и Милован Ђилас и Владимир Велебит који би ишли под псеудонимима. Њемачки позитивни одговор је стигао у партизански Врховни штаб 10. марта. Партизанска делегација је кренула 11. марта, дан раније, на преговоре са истакнутом бијелом заставом. У Прозору их је зауставила група њемачких војника која није била упозната са мисијом, те их разоружала и фотографисала упркос њиховом одбијању. Затим су аутомобилима одведени у Горњи Вакуф гдје су отпочели разговоре са генерал-лејтинантом Бенигнусом Диполдом, командантом 717. дивизије.
Велебит је Диполду предоставио теме о којима је дошао да преговара, међутим, генерал Диполд је партизанским емисарима рекао да он нема овлашћења да преговара са њима и упутио их је на своје надређене у Сарајеву и Загребу. О томе шта је тада делегација рекла Њемцима- свједочи забиљешка официра у Штабу њемачког опуномоћеног генерала за Хрватску припремљена за телефонски разговор са генералштабним мајором Вернером Пфапфенротом (Werner Pfapfenrott). Пфапфенрот, начелник штаба Литерса, је те информације пренио генерал- пуковнику Александру Леру. У тој забиљешци пише у тачки 4. следеће: ”Они изјављују да се не боре против хрватске државе, и ниуком случају против Њемаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања. Ови парламентарци не носе совјетске звијезде на капи, већ ознаку “М” која вјероватно треба да значи “Мачек”.
Меморандум и преговори у Сарајеву
Генерал Диполд је затражио од партизанске делегације да у писменој форми наведу тачке о којима ће се преговарати, а које ће он проследити вишој команди. Делегација му официјално предала Меморандум са предлозима. У њему су, осим размјене заробљеника и примирја, навели и двије интересантне тачке. Трећу, за коју су партизански преговарачи тражили од Њемаца да буде у тајности, гдје је писало: “У садашњој ситуацији нема разлога због којег би њемачки Вермахт вршио ратне акције против Народноослободилачке војске Југославије, поготово у свјетлу положаја, непријатеља и интереса обије стране- према томе, било би у интересу обије стране кад би непријатељства престала. У вези с тим, њемачка команда и ова делегација треба да одреде своје приједлоге који се тичу евентуалне зоне и наведу циљеве економских и других интереса”. У четвртој тачки Меморандума стоји:
“Народноослободилачка војска Југославије сматра четнике главним непријатељима.“ Послије предаје Меморандума, партизанска делегација је остала у Горњем Вакуфу да чека њемачки одговор. Како до 14. марта партизанској делегацији није саопштен њемачки одговор, Коча Поповић је одлучио да се врати у своју дивизију и њемачким аутомобилом је превезен до линије фронта између Раме и Јабланице.
Њемци су 14. марта одвели Ђиласа и Велебита у Сарајево на нове преговоре у којима је по налогу Хорстенауа и Кашеа присуствовао и Ханс От (припадник службе Абвер). Њемачка страна је пристала на размјену заробљеника, али је захтијевала да се прије било каквих преговора прекину партизанске активности дуж пруге Београд- Загреб. Са друге стране, партизанска делегација је инсистирала да се то питање веже за признавање партизанима статуса зараћене стране. Разговор се на томе и зауставио.
Загребачко финале Мартовских преговора
Ђилас је 16. марта у пратњи једног њемачког наредника аутом одвезен у Челебић, а 17. марта су стигли до Борачког језера. Обавијестио је Тита о њемачком захтијеву да се обуставе партизанске акције у Славонији. Тито му је одговорио да не може пристати на тај захтијев док Њемци не прекину непријатељства. Пошто га је Ђилас увјерио да ће Њемци испунити свој дио погодбе о размијени заробљеника, Тито је одлучио да у знак добре воље пусти њемачке заробљенике. Послије тога су услиједили сусрети и преговори у Загребу.
У Загребу, у хотелу Експланада, они су вођени између њемачког опуномоћеног генерала у Хрватској, Глеза фон Хорстенауа и најистакнутијих људи партизанског покрета – Милована Ђиласа, члана Врховног штаба НОВЈ и Политбироа ЦК КПЈ, и Владимира Велебита. Прво је у Загреб из Сарајева долетио Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић). Велебит је 17. марта имао преговоре са Глезом фон Хорстенауом, а касније и са шефом италијанске војне мисије генералом Ђанкарлом Реом. Дозвољено му је да полуслободно шета Загребом и тада су Њемци открили његов прави идентитет. Послије откривања идентитета Велебиту је било дозвољено да посјети своју породицу. Ђилас је (под псеудонимом Милош Марковић) у њемачкој пратњи преко Коњица дошао у Сарајево, а потом одлетио у Загреб на преговоре. Да су партизани ступили у некакве проговоре са Њемцима био је упознат и Драгољуб Михаиловић, јер су Ђиласа приликом проласка са њемачком делегацијом кроз Коњиц лако препознали. Дедијер је тврдио да су Ђилас и Велебит у предасима између преговора шетали Загребом под заштитом Њемаца, у партизанским униформама.
Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Valter R. Roberts- ”Tito, Mihailovich, and the Allies, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) гдје је Робертс тврдио следеће: “Партизанска делегација је нагласила да партизани немају разлога да се боре против њемачке војске”, и да “једино желе да се боре против четника”, те да ће се “борити и против Британаца уколико се ови доцнијe искрцају у Југослaвији.”
Реакција СССР поводом преговора
Када је Тито обавестио генералног секретара Коминтерне Георги Димитрова о размјени ратних заробљеника с Њемцима, дошло је до драме. Извршни комитет Комунистичке интернационале је 31. марта 1943. упутио Титу телеграм следеће садржине: „Нас иритира околност, што сте ви извршили размјену с њемачким ратним заробљеницима, што сте послали делегацију, која је извршила преговоре с Њемцима, као и чињеница да је њемачки амбасадор у Загребу изразио жељу да се с Вама лично сретне. Шта се то догађа? Народ се налази у једној огорченој борби против окупатора, кад изненада – такви односи између вас и Њемаца. Да ли је то у складу с политиком Њемаца, који желе да изазову међу Југословенима братски раздор како би што лакше разбили народноослободилачку армију? Ја вас молим за објашњење овога питања. Даље: Разумљива је чињеница што незадовољство народа против Енглеза расте. Али, зар не размишљате о томе, да у садашњем тренутку изазивати незадовољство против Енглеза шкоди народноослободилачкој борби, и да мржња против окупатора, у првој линији против Њемаца, мора да се потпирује? Свака врста повезивања с њемачким моћницима може ову толико потребну народну мржњу слабити. Очекујем ваш одговор.“
Тито је истог дана објаснио Москви разлоге преговора са Немцима око размјене заробљеника. У писму је одбацио тврдњу да жели да се сретне са немачким представником у Загребу, рекавши: „Што њемачки представник у Загребу жели да говори са мном, и поред свих свињарија које су написане у њемачким и хрватским новинама о мени – за то нико није крив, и значи да ја не желим с њим да разговарам, чак и не мислим на то“. Историчар Бранко Петрановић ову реакцију Москве овако објашњава: ”Руководство КПЈ у борби за остварење основног циља- преузимања власти- није се устручавало да ризикује сукоб са савезницима. Такав став наишао је и на незадовољство Москве. Совјетском Савезу је у том часу, док је предузимао дипломатске иницијативе за демистификацију Мијхаиловића ради колаборације, ова неусаглашена патризанска иницијатива очигледно наносила штету.”
Реперкусије Мартовских преговора
О Мартовским преговорима су Милован Ђилас и Владимир Велебит говорили у докумeнтарној серији “Југославија у рату 1941- 45”. Милован Ђилас је рекао да је „примирје са Њемцима, договорено у Мартовским преговорима, било само срачунато на једну фазу“. Потом наглашава: “Aли, да су се на Јадран искрцали Енглези и кренули у разоружавање партизана, партизански однос са Њемцима би се претворио у трајнији однос, трајнији однос примирја.” Нема сумње да су ти преговори имали директног утицаја на текуће војне операције на Неретви, а потом и на Сутјесци. На примјер, отворено питање и енигма је- зашто Њемци у операцији Вајс нису прелазили на лијеву обалу Неретве? Владимир Велебит у емисији тврди да Њемци нису жељели да прелазе Наретву и „наруше демаркациону линију Италијанске окупациона зоне, да се не би замјерили Мусолинију„?! Ђилас je оспорио тезу Велебита, и као разлог нeпреласка навео „потребу њемачке војске ка прегруписавању“. Ђилас у емисији негира да је са Њемцима дошло до примирја и обуставе непријатељстава, а уједно наводи да је Тито био изненађен почетком њемачке операције на Сутјесци. Потом потврђује да је разлог Титовог изненађења ипак повезан са Мартовским преговорима. У том духу објашњава: „Њемци су ипак, иако нисмо склопили никакав споразум, заузели један став као да би нас толерисали у нашим намјерама, и као да би евентуално продужили преговоре. Тражили су као услов, претходни, обустављање наших акција на прузи Загреб- Београд, на тој магистрали- на што смо пристали и дали директиву Владимиру Влатку Велeбиту да оде у Славонију. Славонски партизани су сумњали на њега, у почетку.“ На крају, Ђилас каже: „Ја се сјећам, када су дошли први извјештаји да су Њемци продрли у Колашин, Тито је рекао: “Значи, Њемци лажу!”
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sadašnji režim predstavlja kontinuitet ovih saradnika nacista i ustaša. Ništa neobično i ovi služe Zagrebu, Bonu i Vatikanu i rade isto protiv pravoslavlja i Srba, a da i protiv Rusije.
Nato kao vojna sila IV rajha je našao saveznika u ovom režimu. Zato ovom režimu treba nova nacija, jezik, poliijska crkva. Iza njih su i masovne grobnice u Sloveniji -dvadesetpet do dvadesetosam hiljada ubijenih, koje su masovnije od onih u Srebrenici gdje je Naser Orić ubio više od hiljadu muslimana i sam Alija je to naložio i priznao i oko dvije hiljade onih koji su ubijeni nakon oslobađanja Srebrenice.
RAVI VALTER RADIO ZA DRAŽU
Svedok: Zašto smatrate da su film „Valter brani Sarajevo“ i TV serija „Otpisani“ zasnovani na falsifikovanju istorijskih dogadaja?
Miloslav Samardžic: Valter je potpukovnik Žarko Todorovic, komandant cetnickih ilegalaca u Beogradu. Akcija njegovog hapšenja, marta 1943, jeste najveca akcija koju je Gestapo uopšte izveo na Balkanu. Ipak, Valter im neposredno potom beži, u Zagreb, gde su ga odveli i pokušali da iznude priznanje o tamošnjim saradnicima. Ponovo su ga uhapsili septemba i odveli u Mauthauzen. Preživeo je najteži tretman, pa su ga, iz strahopoštovanja, postavili na najlakše mesto u logoru – da bude baštovan. Posle rata je bio pukovnik francuske armije. Preminuo je u Parizu posle 2000. godine.
Po hapšenju pravog Valtera, Gestapo je medu cetnicke ilegalce u Beogradu ubacio lažnog Valtera. Tako je Draža, sa svojim oficirima, utrošio silnu energiju da raskrinka lažnog Valtera. Radilo se, naime, pod šiframa i u najvecoj tajnosti, a gestapovci su bili veoma opasni pošto su mnogi govorili srpski bez stranog akcenta (folksdojceri).
Za sve ovo što sam rekao postoje dokumenta, koja sam naveo u knjizi. Komunistickog Valtera, medutim, Nemci i ne pominju. Znam da je komunista Vladimir Peric imao šifru Valter, jer sam procitao njegovu biografiju. On je poginuo 6. aprila 1945. u Sarajevu, od jedne zalutale minobacacke granate. Tako su komunisti svom Valteru pripisali akcije Dražinog Valtera…
Što se „Otpisanih“ tice, dovoljno je reci da do dolaska Crvene armije u Beogradu nije ubijen ni jedan Nemac. Cetnickih ilegalaca bilo je daleko više nego komunistickih. Draži nije padalo ni na kraj pameti da njegovi ilegalci u Beogradu ubijaju Nemce, zbog odmazdi 100 za jednog. Oni su imali druge zadatke, koje su sa uspehom obavljali: nabavka novca, sanitetskog i štamparskog materijala (jer je cetnicki pokret izdavao oko 130 listova, medu kojima i jedan dnevni), a narocito obaveštajna služba.
Jedna epizoda „Otpisanih“ je napravljena doslovce na osnovu dokumenata Gestapoa o cetnickim ilegalcima u Beogradu. To je ono kada goniometar otkriva radio stanicu. Komunisti u Beogradu nisu imali ni jednu radio stanicu, a cetnici su imali tri-cetiri, koje su se šifrovano, tajno, javljale Dražinoj Vrhovnoj komandi.
Ukratko, strategijska analiza nametnula je Miloslavu Samardžicu, autoru knjige „General Draža Mihailovic i opšta istorija cetnickog pokreta“ (Pogledi, 2005), zakljucak da su na Neretvi cetnici pobedili, a da su na Sutjesci, pre svega zbog Brozovih grešaka, nemacke jedinice prosto masakrirale partizansku glavninu.
Miloslav Samardžic: Kada sam poceo da pišem, i ja sam mislio da su cetnici izgubili Bitku na Neretvi, jer to ne tvrde samo komunisti, nego i pojedini cetnici koji su tamo bili. U nameri da istražim kako su cetnici izgubili, procitao sam preko 1.000 dokumenata – cetnickih, komunistickih, nemackih i nešto malo italijanskih. Kad ono, naidem na Dražinu cestitku majoru Petru Bacovicu, komandantu Operativnih jedinica Istocne Bosne i Hercegovine, za sjajnu pobedu u dolini Neretve! I naravno ta silna dokumenta pružila su mi jasnu sliku dogadaja iz dana u dan. U poglavlju „Bitka na Neretvi“ naveo sam cak 420 izvora. To su sve primarna (nastala u vreme bitke) originalna dokumenta, uz po neku izjavu ucesnika.
Na Neretvi su se najbolje pokazali Hercegovci – Trebinjski i Nevesinjski korpus. Oni su izvojevali pobedu, uz pomoc delova dva istocnobosanska korpusa – Drinskog i Romanijskog. Disciplina u njihovim redovima bila je cvrsta i uopšte oni su za svaku pohvalu, narocito komandanti Trebinjskog i Nevesinjskog korpusa, kapetani Milorad Popovic i Milorad Vidacic. Đurišiceve i Stanišiceve jedinice bile su dosta slabe. Zbog njih su komunisti dobili drugu fazu bitke, kada su prešli reku. Cetnici koji tvrde da su cetnicke jedinice izgubile u Bici na Neretvi pripadali su upravo Đurišicevim i Stanišicevim jedinicama. Oni jesu izgubili, u toj drugoj fazi, i napustili front. Ali su na frontu još mesec i po dana ostali hercegovacki i bosanski cetnici, do konacne pobede.
Neokomunisticki istoricari – npr. u trotomnoj „Istoriji Ravnogorskog pokreta“, objavljenoj pre nekoliko godina – uvode u pricu i drugi boj za Nevesinje, koji su dobili cetnici. Ali, tom boju posvecuju svega nekoliko redaka, prelazeci odmah na treci, koji su dobili partizani. Oni tu završavaju Bitku na Neretvi, proglašavajuci pobedu komunista i prihvatajuci zakljucke svojih prethodnika: kako su partizani bili disciplinovani, hrabri i borbeni, za razliku od cetnika, kojima se pripisuje sve suprotno, pa su zato, navodno, izgubili.
Dakle, neposredno iza treceg usledio je cetvrti boj za Nevesinje, koji su dobili cetnici, pa peti, u kome su pobedili partizani, i najzad šesti, poslednji, kada pobeduju cetnici. Posle tog šestog boja za Nevesinje komunisti gube i na drugim sektorima u Istocnoj Hercegovini i bivaju potisnuti u Crnu Goru, u kanjon Pive. Bitka je trajala dva meseca – bila je krvava i maratonska
Bravo Vojine. Vazno je da se sazna istini. Kada bi Rusi dozvolili da se sazna sve o Titu vjerujem da bi mnogi partzanski potomci žalili zbog patnji i stradanja predaka. Vjerujem da to Rusi ne rade kako ne bi pokolebali sadašnje špijune poput Roćena i sličnih.
У књизи «Лов на зло. Историја трагања и судске потраге за одбеглим нацистичким злочинцима» дописник «Тајмса» Гај Волтерс сумња у то да је Анте Павелић могао мирно да живи три године у Риму због хуманитарних разлога. «Претпостављам да су британске специјалне службе «сачувале» Павелића ради будућег рата против социјалистичке Југославије и маршала Тита,» – пише Волтерс. И долази до закључка: «Обавештајне службе и шпијунажа се никад нису придржавали моралних принципа. Морал је увек непожељан за специјалне службе.
Тако да није чудо што се већ 1948. године Анте Павелић нашао у Буенос Ајресу где му је уточиште пружио диктатор Хуан Перон. То за њега није било ништа ново – Перон је до тада пружио уточиште многим нацистичким злочинцима – Адолфу Ајхману, Јозефу Менгелеу, Клаусу Барбјеу и Бранку Бензону. Најкрвавији и најтраженији злочинци Трећег рајха су мирно живели у Аргентини. О овоме детаљно говори «Јутарњи лист».
опширније: http://rs.sputniknews.com/serbian.ruvr.ru/2014_09_20/Ko-je-i-zbog-chega-pomogao-Pavelicu-da-se-iz-Italije-prebaci-u-Argentinu-Deo-2-2130/
A da, zamalo da zaboravim da je Đido 01. maja 1946.godine u komunističkom glasilu Borba, objavio da od toga dana postoji crnogorska nacija.
Interesantno.
Vladimir Velebit, intervju Jutarnji list:
1- Njemački obruč postao je sve tješnji, a naš položaj sve opasniji. Tada se je Tito odlučio na pregovore s Nijemcima u cilju da dobije na vremenu. Prvih dana ožujka pozvan sam hitno iz Prozora u Titov glavni štab i dobio naređenje da se priključim delegaciji za vođenje pregovora s Nijemcima. (…) Znam da je Tito bio alergičan na epizodu s pregovorima. Nije dozvolio da se o tome govori i piše. Ja sam ga opetovano molio da dade obrazloženu i iscrpnu izjavu o tom događaju. Prvu ideju o političkoj korisnosti, da ne kažem prijekoj potrebi, da se to učini dao mi je moj prijatelj Isaak Duetscher.
2- Moj je utisak da je Churchill u izvjesnoj mjeri bio razočaran Titovom ličnošću. U velikoj, napuljskoj, kolovoškoj vrućini, Churchill je bio obučen u sasvim lagano, tropsko odijelo, dok je Tito bio stegnut u debelu uniformu od čoje, sa smiješnim i neukusnim maršalskim oznakama. Tito je djelovao strašno provincijalno kraj ležernog i opuštenog Churchilla. Pa onda scena s do zuba naoružanim Titovim tjelohraniteljima. Usred Napulja, u dalekoj pozadini, iza širokog štita američkih i britanskih divizija, u vili glavnog komandanta savezničkih trupa, Tito misli da treba biti posebno zaštićen od dvojice tjelohranitelja. To je moralo djelovati vrlo komično na Churchilla. U čast Churchilla spada da se nikada o tome nije posprdno izrazio. Premda je ugled Tita sigurno od toga trpio.
http://www.jutarnji.hr/ekskluzivno-vladimir-velebit-moja-istina-o-titu-i-jovanki–admiralu-mamuli-i-tudmanu-/1216485/
Davnih 90-desetih sam u Univerzitetskoj Riječi napisao jedan tekst o zločinima počinjenim u Lijevim Skretanjima i do Zidanog Mosta, kao i na Golom Otoku i ulozi Milovana Đilasa od milošte zvanog Đido. Tada sam tražio da mu se u slučaju da se pokaje i pokaže jame gdje su bacali ubijene viđene Srbe i Srpkinje, kao i kaže imena ubica i nalogodavaca,oprosti, u suprotnom da mu se sudi.
Ovo je samo jedan primjer ustaško-komunističke zavjere protiv pravoslavlja i srpstva, koje je i danas na sceni, oličeno u raznim dukljanskim organizacijama, a sve kao ispostave Zagreba i Vatikana. Zagreb je ubacio tzv Zagrebačke crnogorce da truju i šire mržnju u Crnoj Gori, a sve služeći pomenute. Takođe je ovo dokaz izdaje i kolaboracije. Zato je film Bitka na Neretvi od Veljka Bulajića najskuplji projekat u bivšoj Jugoslaviji, s ciljem da se diskredituje Otadžbinski pokret, a autor je u zadnjem ratu bio kod Tuđmana i uz njih.
Iza Đilasa, Moše Pijade, Bakarića i ostalih ubica ostalo je na stotine hiljada ubijenih Srba. Naravno, na čelu te zločinačke organizacije stajao je Tito. koga je poslao isti onaj, ko je poslao Lenjina oklopnim vozom iz Švajcarske, preko Njemačke do Rusije, s ciljem uništenja carske porodice i pravoslavlja.
Više su komunisti pobili sveštenika Srpske Pravoslavne Crkve, nego ustaše, Njemci, Turci, Austrougari,balisti i ostali okupatori zajedno. Savez ustaša i komunista je prije II rata uspostavio đavo sa petama naprijed, prstima pozadi, zvani Mošo sa ustaškim zlikovcem Budakom. I hvala Bogu kad istina izlazi na vidjelo, i kad se vidi ko je bio izdajnik, a ko patriota.
Herta Has- Na dan koji je bio određen da ja i Krleža idemo u partizane, Krleža javi Stevi da ne može da ide, jer mu je žena dobila anginu. Užasno sam se iznervirala. Mislila sam, kada ja mogu da ostavim malo dete, može i Krleža ženu sa anginom. On, međutim, nikada nije otišao i kada mu žena više nije imala anginu“, ispričala je kasnije Herta.
Herta Has (96), bivša žena Josipa Broza rođena je 1914. u Mariboru, na granici sa Austrijom i kao mlada studentkinja Visoke ekonomske škole u Zagrebu prišla je komunističkom pokretu. Član SKOJ-a je od 1934, a Komunističke partije Jugoslavije od 1936. godine. Upoznala je Josipa Broza 1937. godine u Parizu gde je odnela falsifikovane pasoše za španske borce i rodila mu je sina Mišu. Tito ju je ostavio u poodmakloj trudnoći zbog kurirke i sekretarice Davorjanke Zdenke Paunović.
Herta Has iz zajedničkog života sa Titom ima sina Mišu koji je rođen 1941. nakon što je Tito posle nemačkog napada i uspostavljanja ustaške vlasti u Hrvatskoj otišao u Beograd. Hertu Has i Titovog tek rođenog sina skrivao je od ustaša Vladimir Velebit u svojoj momačkoj garsonjeri. Neposredno pre nego što je trebalo zajedno sa piscem Miroslavom Krležom da ode u partizane, ustaše su je uhapsile u stanu Ivana Krajačića Steve. „Na dan koji je bio određen da idemo, Krleža javi Stevi da ne može da ide u partizane, jer mu je žena dobila anginu. Užasno sam se iznervirala. Mislila sam, kada ja mogu da ostavim malo dete, može i Krleža ženu sa anginom. On, međutim, nikada nije otišao i kada mu žena više nije imala anginu“, ispričala je kasnije Herta. Zbog toga je ostala kod Krajačićeve žene Eme. Početkom marta 1943. izvršen je atentat na jednog ustašu iz železničke radionice u kojoj je radila i Krajačićeva supruga. Te večeri, iako se najavio da će doći, Krajačić se nije pojavio kod kuće. Umesto njega, 3. marta noću stigle su ustaše koji su uhapsili obe žene, a Herta Has je imala lažnu legitimaciju na ime Marije Šarić. Plašeći se da će Stevina žena, koja je odmah strašno pretučena, da otkrije njen pravi identitet, Herta Has je uveče u zatvoru presekla vene. Možda ne bi preživela da te večeri nije došla delegacija Crvenog krsta u obilazak i našla je onesvešćenu u toaletu. Odveli su je u bolnicu, gde su joj ušili ranu bez anestezije. „Ja sam se u tom bolu osvestila, ali sam sve vreme ćutala, jer sam znala da se sad moram praviti kao da me ništa ne boli, tako da me ne vrate odmah tako slabu na saslušanje i mučenje. Odvezli su me u zatvorski deo bolnice, tako da nisam pozvana na saslušanje“, posvedočila je Herta Has beogradskom novinaru Draganu Biseniću tokom njegovog rada na knjizi o Vladimiru Velebitu, istaknutom diplomati bivše Jugoslavije, a deo tog materijala krajem prošle godine objavljen je u listu „Danas“.
Др Владимир Велебит – Влатко (Задар, 19. август 1907 — Загреб, 29. август 2004). Његов отац је коњички бригадни генерал Краљевине Југославије Љубомир Велебит, деда аустријски генерал Душан Велебит, прадеда аустријски официр Илија Велебит. Његови преци српског су порекла из села Горња Пастуша на Банији у некадашњој Војној крајини и генерацијама су били високи официри аустријске и аустроугарске војске, док су им супруге скоро искључиво биле католичке вероисповести [1]. Отац Владимира Велебита је био официр најпре аустроугарске, а затим југословенске војске, а мајка Олга, кћерка аустроугарског пуковника словеначког порекла Франца Шемеа, тадашња позната тенисерка. Очева мајка је Јелисавета Марно фон Ајхенхорст, кћерка аустријског генерала Адолфа Марно фон Ајхенхорста (Marno von Eichenhorst). Отац Љубомир није служио у војсци НДХ, и прогоњен од усташа, провео је заједно са женом рат у Загребу, и једно време 1944—1945 у затвору Лепоглава [2]. Владимир Велебит имао је сестру Ксенију која се 1931. удала за коњичког потпуковника Војислава Петровића. Касније је била предавач на Филозофском факултету у Загребу. Владимир Велебит је са супругом Вером Бецић, кћерком хрватског сликара Владимира Бецића имао синове Владимира и Душана (Душка). Његов син др. Владимир Велебит је кардиохирург у Швајцарској и има два сина – Владимира и Николу.
[1] НАЦИОНАЛ: Ваша је обитељ српског поријекла? – Да, ми смо српског поријекла, али смо се увијек женили католкињама. Очева мајка је из Дубровника из фамилије Драшковић. Драшковићи су били бродовласници и 1805, кад је Дубровник уништен у вријеме Наполеона, отишли су у Трст. Очева бака удала се за Словенца, исто аустроугарског официра, звао се Франц Шемен, из села Гатине код Гросупја. А мој прадјед Душан оженио се Аустријанком Елизабет Марно. То су били млади официри, згодни, у лијепим униформама, елегантни, и цуре су лудовале за њима. (Објављено у Националу бр. 646, 2008-04-01, под насловом: Ексклузивно Владимир Велебит, Кирург из Женеве у хуманој мисији)
Milovan Đilas: „Revolucionarni rat“(Književne novine, Beograd, 1991. godine str. 243-258)
Djilas je svoju knjigu napisao posle knjige „Tito, Mihailovic, and the Allies“ ,W.R.Robertsa, i cesto se poziva na tu knjigu (specijalno po pitanju martovskih pregovora). Na taj nacin on daje kredibilitet Robertsu, ali i sam dobiva kredibilitet. Djilas uglavnom ima sklonost da se posipa pepelom po glavi, ali i da izbegava detalje koji mu smetaju, ili bacaju neko drugo svetlo na njega; Djilas u svojoj knjizi „Wartime“, gde govori o svojoj ulozi vodje delegacije vrhovnog staba, nigde ne spominje, niti na jednom mestu, da je prisustvovao bilo kakvim pregovorima. Ako treba da se objasni pitanje zasto se o pregovorima s predstavnicima nemacke vojske nije pisalo u prilicno opsirnoj literaturi o NOB-u, Djilas je u intervjuu „Startu“ od 7 januara 1989 dao odgovor: „…..to se skrivalo radi savrsenije, lepse slike , radi nase totalne cistote, radi ratne nepomirljivosti, a posebno zbog idealizirane slike o samom vodstvu. Razume se, ako gledate s jednog pragmaticno politickog gledista tu nema nikakvog greha. U ratu se svi tuku i svi pregovaraju. Nama se takodjer desilo da smo u jednoj teskoj situaciji pokusali naci nekakav privremeni izlaz. Danas, gledajuci iz ovog ugla, smatram da su pregovori o primirju bili greska….“! Stavljam vam na raspolaganje tri razlicita autora , o martovskim pregovorima:
V.Dedijer :“Novi Prilozi za biografiju JBT, tom 2″ / Millazo: „The Chetnik Movement&Yugoslav Resistance“/ V.Velebit: Zenevski izvestaj 1967
Hans Ot je bio rezervni kapetan, nemački inženjer, geolog, koji je rukovodio istraživanjima boksitnih rezervi u zoni Livna. Zarobljen je 5.(ili 4.)8.1942. u napadu Prve proleterske i Treće sandžačke proleterske brigade u napadu na Livno. Međutim, geološka istraživanja su bila samo jedna od aktivnosti kojima se Ot bavio. Radio je i na vrbovanju i stvaranju špijunskih grupa (Split, Kotor, Mostar). Kao pragmatičar koji ima smisla za kombinatoriku shvatio je da mora učiniti samostalan napor da se oslobodi iz partizanskog zarobljeništva. U istrazi koju su partizani protiv njega poveli (1), Ot je ponudio Velebitu koji je vodio saslušanje da on (Ot) „bude most s nemački vojnim vlastima“ u razmeni zarobljenika (2). Velebit je poruku preneo Titu a ovaj se složio da se susretne sa Otom da bi potom zaključio da je ponuda primamljiva tako da Ot 11.8.1942. kreće za Zagreb. Pre toga (između 8. i 10.8.) stiglo je i odobrenje nemačkih vlasti za razgovore o razmenu zarobljenika. Ota su u Zagrebu primili Kaše i Horstenau, a 14.8. i Pavelić koji je morao dati odobrenje (formalno) za oslobođenje traženih partizana u razmeni od kojih su se neki nalazili u ustaškim zatvorima. Većinu ovde iznetog potvrđuje i Vilhelm Hetl (nemački istoričar) i dodaje da su partizani za razmenu tražili i „zarobljenu partizansku funkcionerku“ (3) (verovatno se misli na Hertu Has koja je razmenjena tek kasnije, u Martovskim pregovorima). O Otu i njegovoj misiji pisao je i Valter Roberts (4) koji kaže da je „njegovo (Otovo, prim. E.) zarobljavanje i činjenica da je sve više Nemaca padalo u ruke partizanima u toku leta i jeseni 1942. godine nametalo je potrebu da nemačka strana dođe do zaključka o korisnosti nemačko – partizanske nagodbe o razmeni zarobljenika“. Ot se oko 17.8. vraća u Livno. tamo mu je 22.8. predstavljen Srećko Šunjarević (alijas Marijan Stilinović) koji će u ime partizanske strane voditi pregovore sa Nemcima u Zagrebu. Ovi pregovori rezltirali su razmenom zarobljenika kod Studenog Vrela. Nemci su bili zainteresovani za dalje pregovaraju i razmenjuju zarobljenike. Horstenau je od Kajtelatražio odobrenje za vođenje daljih pregovora. Kajtel se saglasio sa tim uz napomenu da je to njegova lična odluka, a ne stav Hitlera. Tako je misija Hansa Ota nastavljena. Za nju je od Horstenaua dobio odlikovanje na čijem je dokumentu bio Kajtelov potpis (mislim Gvozdeni krst II reda, ali nisam siguran).
___________
(1) Slavko Odić, Neostvareni planovi, Zagreb, 1961, str. 31.
(2) Bogdan Krizman, Pavelić između Hitlera i Musolinija, Zagreb, 1980, str. 375.
(3) Wilhelm Höttl, Die geheime Front. Organisation, Personen und Aktionen des deutschen Geheimdienstes. Nibelungen-Verlag, Linz 1950.
(4) Walter Roberts, Tito, Mihailovic and the Allies,1941-1945 , Rutgers University Press, 1973. str. 112.
Преговори партизана и Немаца су се десили и у новембру 1943.:
Са немачке стране, преговоре је водио инжењер Ханс От, а партизане је представљао Маријан Стилиновић. Овога пута тачке споразума су, поред размене заробљеника, биле и експлоатација партизанских територија од стране Хитлерове Немачке, а помињало се и примирје, односно план је предвиђао повлачење партизана на једну територију, која је ван ширег интереса Немаца.
О преговорима Ота и Стилиновића, Каше је оставио забелешку, у којој између осталог каже:
“Господин Ото ми је реферисао 26. и 27. новембра 1943. године, о својим последњим разговорима са Титовим комесаром Жуњаревићем. Овај је поновно покренуо питање склапања примирја… От је са Жуњаревићем договорио да се средином децембра поновно сретну у Титовом главном штабу ради даљих преговора о размени заробљеника. Ван сумње је да су партизани за овај одлазак Ота у њихов штаб заинтересовани и из других разлога. Те разлоге требало би тражити у њиховој тежњи да на неки начин дође до успостављања мира“. [13]
Каше још додаје да су От и Стилиновић водили такође разговор о
– откупу 9-10 хиљада коња за потребе немачке војске на територији “угроженој“ од партизана.
– О извозу већ посеченог дрвета и спремног за експорт са партизанске територије.
– О отпреми хлора из Електро-Босне за немачку фармацеутску индустрију. [14]
13- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 174-175.
14- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 175.
He , he , sad bi posrbljeni Grubač u čuvenom srpskom maniru istorijske revizije , da pripiše teoriji zavjere protiv „sirotog i slabo naoružanog srpskog naroda“ poraz četnika na Neretvi , he , he , pa šta su činjeli tamo zajedno sa ustašama posrbljena glavo ?
Ko ih je ćera da drže istočnu liniju fronta okupatorima protiv svog naroda ?
I veliš da su Đilas , Koča i velebit dogovorili da Njemci ostave četnike same na Popovo Polje da ih partizani olilaju , e ti si genije nad genijima , ha , ha , ha ….
E šta se čini , evo ti Grubač jedna slika na poklon , đe ustaše i četnici rujno vino piju , sve u prilog zavjeri , ha , ha ….
Pogledati obavezno na : https://sh.wikipedia.org/wiki/Suradnja_%C4%8Detnika_sa_NDH
Tito je krajem marta 1942. g. poslao svoja dva zvanična pregovaračka predstavnika, Ivo Lolu Ribara i Petra Velebita, na pregovore o sklapanju sporazuma sa vlastima NDH o ustupanju određene teritorije u okviru NDH partizanima u slučaju da ovi budu proterani iz Crne Gore zbog narodnog revolta a koja je bila pod italijanskim protektoratom. Ribar i Velebit su zajedno sa ustaškim pukovnikom Bećirom Kulenovićem krenuli iz Zagreba. Dok se Bećirović usput zadržao u Sarajevu do dana kada je sastanak sa Titom trebao da bude ugovoren, Ribar i Velebit su nastavili put sa dodeljenom ustaškom pratnjom stigavši u Foču preko Goražda pravo kod Broza 1. aprila 1942. g. Tada je ugovoren tačan datum sastanka Tita sa zvaničnim predstavnicima NDH u Rogatici – 5. april 1942. g. Na ovom sastanku sa partizanske strane su prisustvovali sam Tito, Petar Velebit i član engleske vojne misije pri Brozovom štabu – major Aterton.[xxiv] Kao pregovarači NDH se ovom prilikom pojavljuju Sulejman Filipović i Bećir Kulenović zajedno sa drugim sarajevskim muslimanima. Tada je u Rogatici uglavljen ustaško-partizanski sporazum o konkretnim uslovima pod kojima Brozovi partizani mogu preći preko NDH teritorije do njima dodeljene oblasti koju su kasnije komunisti proglasili za „oslobođenu“ – „Bihaćka Republika“. http://www.novinar.de/2012/01/19/saradnja-brozovih-partizana-i-pavelicevih-ustasa.html#_edn24
Почетком јуна месеца 1942. г. услед беса народа Црне Горе према политици „левих скретања“ партизана и црвеног терора комуниста („Титова пасја гробља“) Броз је у Плужинама на крају био принуђен да донесе одлуку о реализацији споразума са усташама у Рогатици тако да су се остаци Прве и Друге комунистичке пролетерске бригаде заједно са Трећом санџачком и две црногорске пролетерске бригаде покренули почетком јуна 1942. г. напуштајући територију Дурмитора извлачећи се преко Волујака. Брозове бојовнике су на путу од Калиновика до Трнова усташе из Сарајева сачекале са пуним камионима хране и муниције који су предати партизанима уз званично објављивање да су ту храну и муницију партизани заробили од усташа које су наводно пресрели и напали на друму из заседе. Ова фарса са наводним заробљавањем велике количине усташког оружја и муниције од стране партизана ће се понављати све до краја рата када су „падали“ и читави одлично снабдевени и опремљени усташки гарнизони који су фактички добровољно и споразумно предавани комунистима. Овде је неопходно напоменути и то да је немачка команда на територији НДХ, тј. Глез фон Хорстенау, прихватила ову директну и индиректну сарадњу и споразуме о сарадњи Павелићевих усташа и Брозових партизана у циљу одржавања равнотеже, контроле зараћених снага и што је најбитније, међусобном уништењу Титових партизана и Михаиловићевих четника.[xxв] Ову сарадњу Берлин, а поготово Хитлер, није никада одобрио.
[xxив] Мајор Атертон, који је био ожењен једном сарајлијком муслиманком, је заједно са својим техничарем ликвидиран од стране партизана око 16. априла 1942. г. и то у моменту када се спремао да пошаље радиограм енглеској команди управо о резултатима споразума између Тита и Павелићевих представника. Броз је након ове ликвидације званично објавио да је енглески мајор, заједно са генералом Новаковићем, напустио његов штаб и пребегао на страну четника који су га наводно и ликвидирали.
Истакнути муслимански представници у Равногорском покрету били су и Мустајбег Хаџихусеиновић, Смајо Ћемаловић из Мостара, Мустафа Берберовић из Благаја, Абид Пргуда, Омер Калајџић, Мухамед и Абид Мехмедбашић из Столца, Мустафа Леко из Благаја, Џемал Кршлаковић – имам мудрис из Коњица, хафиз и члан улме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо, доктор Мухамед Беговић професор универзитета у Београду, имам Абдулах Хоџић из Београда и управник „Гајретовог“ дома у Београду Мехмед Ћемаловић… Ројалиста Алија Коњхоџић је – емигрирао је с четницима у Канаду. Тамо је објавио мемоаре,у којима је написао: „Моје српско осведочење чисто је као суза са извора“.
http://www.in4s.net/index.php/skrivena-istorija-muslimani-u-cetnici-borili-se-s-drazom-za-kralja/
Mustafa Mujo Pašić bio je do rata veoma poznati sudac Okružnog suda u Mostaru. Pravo je studirao u Beogradu. Već na studiju je pokazao sve karakteristike velikog srbofila. Prema pričama starih Mostaraca sudac Pašić je svoje srbofilstvo otvoreno pokazivao i kada je Nezavisna država Hrvatska uspostavila svoj režim u Mostaru i Hercegovini. Već sredinom aprila 1941. godine ustaše su izdale naredbu da svi Jevreji, Cigani i Srbi moraju predati ustaškom redarstvu svoje telefone, radio aparate, svo oružje, te bicikle, motore i automobile, a sve to pod prijetnjom smrtne kazne.
U redu pred ustaškim redarstvom zajedno s Jevrejima, Srbima i Ciganima stajao je i sudija Pašić. Kad su mu ustaše rekle da on ne treba donositi radio aparat, telefon i bicikl, on im je odgovorio „Ja sam Srbin, te se vaše naređenje odnosi i na mene, i zato evo vam i moje biciklo!“. Ustaše su ga uhapsili, ali se golema masa muslimana zauzela za njega, te je uskoro pušten. Nijemci su ga zarobili u zimu 1944. godine i predali ga ustašama na dalji postupak. Ubijen je u koncentracionom logoru „Jasenovac“.
Najpoznatiji predstavnik muslimana u četničkom pokretu svakako je major Fehim Musakadić iz Sarajeva. On je za vrijeme Prvog svjetskog rata bio dobrovoljac u srpskoj vojsci, a bio je i nosilac Karađorđeve zvezde s mačevima. Odmah po izbijanju Drugog svjetskog rata stavio se na raspolaganje Čiči, koji ga šalje u istočnu Bosnu u štab vojvode Petra Baćovića. Musakadić je osnovao Konjički muslimanski četnički bataljon. Komunisti su ga zarobili 1943. u Stranama kod Uloga, srez nevesinjski, s još nekoliko oficira i vojnika JVuO. Pred samu smrt uzviknuo je: „Živio kralj, živio Draža, dolje Tito!“
Dr Ivan Avakumovic, Mihailovic prema nemackim dokumentima, London 1969.
str. 44-46
Tokom februara, marta i aprila 1942, komunisti i ustase izveli su niz napada na Dangiceve cetnike* koji su polako gubili teren pred bolje snabdevenim i jacim neprijateljima. Otpor vecih razmera tek je skrhan kad je jedan odred 714. divizije nemacke vojske uhvatio Dangica (12-IV) i kada su ustase i titovci zajedno nastupili protiv cetnika u Istocnoj Bosni. Ta njihova saradnja Nemcima je bila poznata i zabelezena u nekoliko nemackih vojnih izvestaja 17. Neke od njih je potpisao general Bader, koji je i dalje komandovao nemackim, ustaskim i domobranskim jedinicama u Bosni.
U desetodnevnom izvestaju, koji je Bader podneo komandi Jugoistoka (20-III), on je skrenuo paznju da “izmedju hrvatskih komunista, ustasa i iz Crne Gore, nastupajucih delova proleterske brigade izgleda da je postignut sporazum po kome se ove grupe ne bore jedne protiv drugih“. Jedanaest dana docnije, on je javio da se “ustase, domaci partizani i na kraju nastupajuce bande iz Crne Gore bore ovde (u Istocnoj Bosni – I.A.) rame uz rame protiv borbenih srpskih snaga pod Dangicevom komandom.“
U aprilu 1942. polozaj cetnika u Istocnoj Bosni stalno se pogorsavao. Oni nisu mogli da se odrze u Drinjaci koju su ustase od njih uzeli 8. aprila. Zato je Bader mogao da javi (10-IV) da izgleda da je “cetnicka grupa Dangic jako razbijena u borbama sa hrvatskom vojskom i ustasama u saradnji sa komunistima, tako da Dangic sada moze da postigne samo lokalne uspehe.“
Sesnaestog aprila izvestaj komande Srbije spominje da je u vise mahova javljeno da “ustasi i partizani“ zajedno idu, ali da aktivnost “Dangicevih formacija“ jos nije “slomljena“, iako su cetnici prinudjeni da se povlace pred partizanima usled nestasice municije. Sutradan nemacki izvestaj je potvrdio vest da “partizani i ustasi“ zajedno idu protiv Dangica. Dvadesetog aprila Bader je izvestio svog sefa u Solunu o uspesnom napredovanju “hrvatskog potpukovnika Francetica“ protiv “glavnine“ Dangicevih odreda i dodao: “Stanje na srpsko-hrvatskoj granici i dalje nejasno i zategnuto jer se partizani ne bore protiv ustasa nego samo protiv Dangicevih pristalica. Po podnetim izvestajima treba da su se borili sa hrvatskim komunistima protiv Dangica“. Tridesetog aprila Bader je mogao da javi da su neuspesni napadi na Bratunac i Srebrenicu pokazali da “ostaci“ Dangiceve “grupe“ sada vise nisu u stanju da postignu ni lokalne uspehe**
Blagodareci ustasko-komunistickoj sprezi ustanak Srba je tada splasnuo u Istocnoj Bosni. Ono sto Pavelic nije mogao da postigne 1941. godine – ustasama je nekoliko meseci docnije uspelo uz pomoc nemacke vojske i Titovih ljudi. Izvestan broj Dangicevih boraca Nemci i oruzane snage NDH zarobili su u samoj Bosni ili prilikom prelaza preko Drine. Drugi su se provukli u neprohodne planine, odakle su nastavili borbu. Treci deo cetnika nalazio je resenja – u neverovanto zamrsenoj vojnoj i politickoj situaciji kada je mnogima u zbegovima i sumama bilo vrlo tesko da se snadju u lavirintu ustasa, Nemaca, partizana, muslimanskih milicija i legija – u primirjima sa lokalnim okupatorskim posadama. Strah od nemackih kaznenih ekspedicija i novih ustaskih pokolja nadovezao se na pometnju u ustanickim redovima posle izbijanja gradjanskog rata izmedju cetnika i partizana u Bosni. Kad su Srbi u Srednjoj i Istocnoj Bosni osetili sta komunisti rade i spremaju, organizovali su puceve u mnogim partizanskim oderdima. Na Ozrenu, Romaniji, kod Zenice, itd. srpski seljaci su oterali ili pobili komuniste koji su pokusali da im nametnu tudja shvatanja i nacin borbe ne samo protiv okupatora nego i protiv onih bosanskih Srba koji su naginjali Mihailovicu***