Жарко од палубе: Боље Славуј на грани, него Обад у руци

У тексту из 2009, „Иран на ивици“, Славој Жижек пише:

„Када се ауторитарни режим приближи својој коначној кризи, његов распад се по правилу одвија у два корака. Прије колапса, долази до мистериозног прелома. Одједном, људи знају да је игра готова и више се не плаше. Није ствар само у томе да режим губи легитимитет, већ и у томе да његова употреба моћи почиње да се доживљава као импотентна панична реакција.

Сви знамо ону класичну сцену из цртаних филмова. Мачка долази до ивице провалије, али наставља да хода, несвјесна да више нема тло под ногама. Она пада тек када погледа надоље и примијети амбис испод себе. Када режим изгуби ауторитет, он је попут мачке изнад провалије: да би пао, треба га само подсјетити да погледа надоље.

У књизи о иранској револуцији, Шах шахова, Ришард Капушћински прецизно идентификује тачан тренутак овог прелома. На једној техеранској раскрсници, усамљени демонстрант је одбио наређење полицајца да се помјери, и посрамљени полицајац се напросто повукао. У року од неколико сати, цио Техеран је знао за овај инцидент. Иако су уличне борбе трајале недјељама после тога, сви су већ тада знали да је са шахом готово.“

Је ли с нашим шахом готово, процијените сами. Симптоматичан је мук партијских главешина. Нико од “сенатора” га више не брани. Покушали су Симовић, Гвозденовић и Брајовић, па су се опекли, тј. опекао их ДК. Ко се боји ВуКеја још? Чије руке нису mani pulite?

Нигдје нема Обада Миша, зна ли ко што је с тим човјеком? Ко носи његова скупа одијела ових дана?

Предраг Тата Бошковић, први војник Црне Горе, зину нешто да изусти 2-3 пута, затим то што зину и изусти, ишчита папагајски текст који стално слушамо о “нема власти са улице, нека институције послују свој рад, Мило није ништа крив, слику му у новчанику носим, силе мрака и подземља…”. И… што је било? Лажи… гола. Ни њега више нема, покој му душу прости. Мук. Осим младих “лавова”. Има једно пашче, понекад лаје, у стану поред, сјетих се, ниђе везе.

Што се мене тиче, (ај да се прозивамо) кад видим “професора” Смога Факултетлића на протестима знаћу – готов је, не Факултетлић, него “један човјек”. На протестима се постаје професор. Немојте, “професоре”, да црногорска парафраза крагујевачког осмијеха Љуба Чупића постане: “Протестујте ви, ја и даље само држим час (ове на факултету)”. Тако, ако је неко у контакту са дотичним господином, нека искористи своје ни у ком случају прецијењене способности убјеђивања и наговори га да нас удостоји у суботу, чисто да опослимо ову револуцију и да идемо дома. Не занима ме је ли неко опонент у души, занимају ме само опоненти на Тргу. Ерго, “професоре”, апелујем, будите добри, indulge us. Ви сте наш цртани филм, мачку ли нам изнад провалије…

Узгред, “професори” су нам се често наметали с непристојним ауторитетом и ничим заслуженим достојанством звања, а многе од њих би многи са улице могли поучит којечему, а најмање достојанству слободног грађанина. Empty suits.

Извор: javniservis.me

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: