Заробљени конзул

Пише: Милош Радуловић 

Често у геополитичким анализама можемо чути да је Холивуд америчка 8. флота. Не без разлога, будући да су резултати оваквог дјеловања неупоредиво већи и далекосежнији него било који конвенционални рат који су САД водиле или воде, а знамо да нису малобројни и да им милосрђе није својствена карактеристика. Дејство холивудске филмске индустрије је двосмјерно. Дјелује ка унутра, према свом становништву, у сврху манипулације и анестезирања било каквог видабунта ка естаблишменту. Други правац дјеловања је ка споља, са циљем представљања америчких интереса као врхунских вриједности цивилизације. О успјешности ових дејстава није потребно пуно говорити, будући да од процеса американизације нису поштеђена друштва ни на једној тачки Земљиног шара.То зовемо, и то заиста јесте, америчка мека моћ.

Многе су државе покушале да преузму овај пропагандни формат и биле мање или више успјешне у томе. У Србији је такав покушај јасно препознатљив у филмској хиперпродукцији, која у земљама са таквим економским стандардом не може бити само експресија појединачних талената из седме умјетности већ је утицај на јавно мњење књучан разлог оваквих кретања у кинематографији. Међутим, када говоримо о малим земљама, као што је Србија, то двојако дејство, ка споља и ка унутра, немогуће је избалансирати како би се постигао потпун ефекат меке моћи. Јер колики утицај, ка споља, може имати сигнал из земље тог геополитичког формата? С тога, оно што преостаје, јесте концентрисање свих расположивих потенцијала на пропаганду ка унутра, ка свом становништву. А када сагледамо размјере хиперпродукције у српској кинематографији, видјећемо да ти потенцијали нису мали. У првом реду, они финансијски. Што се тиче струковних и стратегијских потенцијала, они су упитни. Тако смо имали несрећне покушаје екранизације важних епоха, догађаја и личности. Оно што је најављено као велики историјски спектакл ,,Немањићи“, завршило се као својеврсно срамоћење једне државе, једног народа и његовог виђења своје светородне, народотворне и државотворне династије. Не много успјешнији покушаји односили су се на расвјетљавање улоге Југословенске војске у отаџбини и генерала Михаиловића, кроз сценарије ,,Равна гора“ и ,,Операција Халијард“.

Највећи успјех филма ,,Дара из Јасеновца“ јесте охрабрење да је филм на тему једног од најбруталнијих геноција у историји уопште и снимљен. Засићивање јавности историјским неистинама и полуистинама спроводи се и кроз јако популарне и брижљиво популаризоване серије, на много дискретнији и допадљивији начин. Тако долазимо до парадоксалне ситуације, када морамо бити задовољни што је снимање филма ,,Кошаре“ обустављено, јер ко зна каква би нас со, на тако свјежој рани, запекла.
Манипулативна улога српске филмске индустрије нарочито се разгоропадила, у својој вјештини и перфидности, кроз недавну екранизацију романа ,,Руски конзул“. Кроз реакције јавности, разних идеолошких припадности и њихових осврта на филм, може се рећи да је ово најуспјелији пројекат утицаја на свијест Срба кроз филм. Гледалац који погледа филм, а не прочита роман, наићи ће на питку и допадљиву причу, засићену неолибералним идејама индивидуализма и безкомпромисне помирљивости. Вријеме утрошено, мозак ненапрегнут, карта и кокице исплаћене.
И све би се то могло правдати недораслошћу теми, екипе која је радила на филму, да не постоји оригиналан текст романа. Кроз дискрепанцу међу причама у књизи и у филму, може се видјети бруталност и нескривеност агенде у чијем је интересу филм и снимљен.
У времену кратких форми, дати људима, а нарочито младима, као циљној групи, филм рађен по роману, како не би имали потребу да на ту књигу накнадно и помисле, а камоли да је прочитају. Мора се признати – лукаво!
Роман је издат 1988. године у напону националистичког заноса аутора Вука Драшковића. Ово чувено надахнуће писца требало је искористити као доказ државне, а ништа мање и државничке храбрости појединаца, да се у Србији сними филм на основу књижевног дјела, са јаком родољубивом поруком. Да видимо, да ли је тако.
Књижевна вриједност романа је тема сама за себе и њом ће се бавити познаваоци струке. Иако је општи утисак да би књижевна каријера, за аутора, била много срећнији избор од политичког ангажмана.
Међутим, чини се да неупоредиво већа вриједност лежи и фактицитету приче коју нам овај роман доноси. Руски конзул је синтеза свих оних случајева које смо кроз своја фрагментирана (са)знања о дешавањима на Косову и Метохији приписивали инцидентима и личним трагедијама. Супротно од тога, он је и анализа једног строгог система, који је чинио да се ниједна од тих српских недаћа не деси случајно. Дакле, роман је слојевита прича о судбини Срба кроз епохе, ситуирана на Косову и Метохији, у периоду од 1973. до 1984, базирана на чињеничном стању.
Филм је, са друге стране, причу прежвакао и прилагодио данашњем конзументу, прилагођавајући поруке са крајњим, антисрпским стремљењима. Сценарио је сублимација идеја намијењених јачању духа самопорицања (М.Ломпар) и дисолуцији Српског народа у цјелини.

Симулакрум

Транзиција поруке романа поруку коју носи филм је илустрација стања у коме живимо. Док свједочимо разгоропађеном национализму, навијачког типа, у позадини се одвијају сви они процеси националне издаје које нисмо могли наслутити ни у, наизглед, суровијим врменима и приликама. Ту и лежи сва подмуклост оваквог начина промјене свијести, а коју нам је својевремено обећао, некадашњи њемачки предсједник Штајнмајер.
Док се са једне стране гради споменик Стефану Немањи (а не светом Симеону), са друге стране се праве уступци тзв. Косовској независности. Док родољубиве пјесме постају мејнстрим, манастири на Косову и Метохији бивају окупирани и преписивани у албанске катастарске књиге. Док се симулирају вербални сукоби са земљама окружења, истовремено се ради на кампањи системске релативиације и смањивања броја жртава Јасеновца. Славодобитно се завршава изградња храма Светог Саве, док се бришу сви трагови Српства из храмова и црквава у Македонији. Промовише се изградња путева, јачање економије, различите могућности туризма и наметање хедонизма као врхунске вриједности живота, док се монструму на јужној српској покрајини поклањају сви атрибути државности.
Као што смо имали неваспитана и малициозна питања уппућена мајкама да ли желе да им се синови са Косова враћају у сандуцима, тако и филм тему банализује и своди на индивидуалан осјећај човјека, избјегавајући суштинску и судбоносну везаност постојања једног читавог народа са тим светим груменом земље.

Дисолуција

,,Све што је српско, треба свести на србијанско“, каже професор Ломпар, када хируршки прецизно, сецира биће другосрбијанштине. Филм Руски конзул остаје као још једно важно свједочанство овог професоровог закључка.
У тексту романа и сам конзул Јастребов тј Мило Божовић, као и већина централних ликова приче, воде поријеклом из Црне Горе или су на неки начин везани са Црном Гором. Добар дио приче одвија се у Спужу и Никшићу, а идејно грандиозан крај дешава се пред Цетињским манастиром.
Такође, Илија Југовић, главни лик романа, потиче из херцеговачког села Југовићи, који ношен тешком судбином, проводи првих 20 година свог живота, растући и стасајући, као Алија Османовић, дјечак чије су село, убрзо након његовог села побиле усташе, на православни Божић, а који даљом игром случајева доспијева у Призрен, гдје ради као љекар.
Извјесно је да аутор не прави овако широк замах због динамике приче, већ због сликања нераскидиве везе Срба са Косовом, ма одакле они долазили и ма гдје били. Како је говорио Митрополит Амфилохије: ,,Сви ми потичемо са Косова.“
Такви широки потези у разумијевању Српства данас су непожељни јер је максима са почетка, полазна та тачка свих антисрпских кретања-+.
У сценарију филма овај постулат је строго поштован, па се све оне везе са Црном Гором и Херцеговином, као важни носиоци приче, у њему опште и не помињу.
Илија Југовић је углађени београдски доктор, који невољно завршава у призрену, а конзул је буновни, умишљени лик, без јасног поријекла, који у својим помрачењима свијести бунца о руској Русији и о српском Косову.
Логика оваквих кретања идеја је да ако су Илија и Конзул, осим ако су из Србије, непожељни као Срби, тако ће након одређеног времена, под оваквом пропагандом, постати непожељни и Његош, Селимовић, Андрић, Лубарда или Тесла.
Насупрот томе, оригинални текст овоме пркоси, па говорећи о Катуњанима, на једном мјесту каже: ,,Научили сте, мора се признати, сваког Црногорца, да најљепше што се може развија и носи српску мисао и да најпоштеније пет вјекова кука за Косовом.“ (стр 147, Српска реч 1995.)

Комунизам

С обзитом на временску ситуираност радње, и сам опис амбијента у коме се радња одвија, захтијевао би осврт на комунистички поредак који је владао. Међутим, Драшковић прихвата изазов и врло добро демаскира титоизам, као најмрачнији удес који је српски народ могао задесити. Важну поенту аутор постиже конкретизујући оно што је базирано на комунистичкој идеологији, или је из ње мутирало, а оличено је у диктатору Брозу. Врло добро објашњава резултате рада хрватских , босанских, македонских и комуниста из Црне Горе кроз формирање држава, нација и језика, али и српских комуниста који Српству донијели националну трагедију у неороченом трајању.
Кроз лик оца контзула Јастребова, Милуна Божовића, Драшковић илуструје слијепу оданост Срба братству и јединству. Наиме, Божовић, над одром свог, од шиптарске руке, убијеног сина, држи некролог у ком велича највећег сина свих народа и народности и укида могућност да му је син убијен из националне нетрпељивости иако је свима присутнима јасно да је убица Албанац који том догађају присуствује.
Са друге стране, аутор представља однос шиптара према режиму на начин да им он служи као средство за постизање својих националних интереса. Тако у једној слици из књиге, један албански лик негира своју кривицу за одређени злочин, пред зидом своје дневне собе, на којем висе портрети Јосипа Броза и Енвера Хоџе. Једног као средства, а другог као циља.
У филму, пак, добијамо критику комунизма из угла данашњих комуниста, па се, у ертеесовском маниру, јадикује над заједничком патњом Албанаца и Срба под присилним спровођењем братства и јединства. Чувену опаску комунистичких првака да је сваки национализам опасан, а српски најопаснији, овај филм потврђује, самим тим што је не негира.
Такође, главног негативца, Албанца, филм не представља као дио једног разрађеног система за уништавање и протјеривање Срба, већ нам га доноси као изолован случај, и то не међу Албанцима конкретно, већ међу људима уопште. На тај начин се нестанак Срба са Косова и Метохије, као циљ, замагљује и своди на низ несрећних околности.
Ипак, свако ко је на Косову живио добро зна о стотинама, па и хиљадама мучених, силованих, киднапованих и убијених, и то махом младих људи, у периоду, у који је смјештена радња романа.

Алија-Илија-Милица

Осим што избјегава да исприча причу о Илијином најранијем животу, филм не објашњава ни сложену причу која се крије иза његовог и Миличиног односа, који датира још из сарајевских, студентских дана. Иако њихову, љубавну везу, обремењену и раскинуту Илијиним, унутрашњим, ломовима након спознаје о свом поријеклу, Драшковић доноси као један од носећих стубова приче, сценарио ова два лика први пут упознаје у Српској улици број 4, у Ђаковици.
Стрмоглавим развојем догађаја, а без поменуте предисторије, одос ових ликова се завршава браком, банализујући и понижавајући тиме српску жену и мајку као стуба друштва, кроз различите историјске недаће.

Пајсије

Затворски цимер Илије Југовића је и отац Пајсије, монах Цетињског манастира и главни носилац категорије духовног, у књизи. Филм га представља као простог свештеника, са једва разумљивим Српским језиком.
А одабир македонског глумца, за лик српског свештеника, у овом тренутку, је у најмању руку, занимљив кастинг.
На овај начин, кроз филм, важећа агенда позиционира и жељену улогу Српске православне цркве у косовско-метохијском питању.

Корота за Косовом

Након Брозове смрти, осјећају се благи дамари слободе. Тек толико да се човјек осмјели да мисли о ономе о чему се раније није усуђивао. Приликом албанских злочина и сепаратистичких активности осамдесетих година, аутор, у књизи приказује прећутно јединство ликова у осјећају дубоке стријепње за Српски народ на Косову и Метохији. Читањем се доживљава осјећај о некој вишој, духовној комуникацији међу ликовима.
Филм, ипак, овај осјећај судбинске повезаности, релативизује, уводећи, у књизи непостојећи, лик Србина који откупљује куће од својих сународника на преваран и неморалан начин, како би их касније препродавао Албанцима, по вишеструко вишим цијенама.
Несумњиво је било и таквих појединаца, али да ли их је било толико, да их је било неопходно, и то мимо оригиналног текста, увести у радњу филма? Наравно да није. Такви случајеви су инциденти, и може се рећи, потпуно неважни за крупни план којим би се требало гледати на ту тему. Зашто се онда на таквом лику инсистирало? Па због пропаганде политичке коректности. Да би се вјештачки створио баланс између негативне карактеризације српских и албанских ликова. Да би се утабао пут за једну од последњих сцена у филму, која вертикално дијели екран на два дијела и паралелно приказује албанску и српску сахрану, потпуно изједначавајући жртве. А изједначавањем жртава, изједначавају се циљеви за које су оне поднешене. Циљ је полагање права над Косовом. Сценарио, на овај начин, изједначава право једних и других, па смо од историјски утемељеног припадања Косова Србима, и Срба Косову, манипулацијом доспјели до подијељеног газдовања, како бисмо у неком будућем филму гледали српску причу о албанском Косову.
Као што се мијења појединац, па би се могло помислити да је сценарио адаптирао сам аутом, са данашњим стањем свијести, тако се мијења и цијели народ. Да ли смо се промијенили толико да овакви атаци прођу неопажено и да на њих не буде одговорено? Да ли ће поздрав ,,Догодине у Призрену!“ бити као на филму, пуко обећање другу Албанцу да ћемо пити кафу на Шадрвану или ће значити повратак Арханђелима, лаври и Дечанима? Повратак Шари, Дриму и Бистрици?
Како год било и ко год ми данас били, независно од тога, наставиће да живи конзулова истина:
,,Само знај да ће нас нестати ако не вратимо, ако не осветимо… Па Косово није престоница наше државе, већ престоница наше историје.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: