Зашто „друга Србија“ не опрашта успех Новаку Ђоковићу?

Могао је да се одрекне своје домовине, узме британско држављанство и „прода душу“, али је то одбио. „Не желим да идем у Енглеску, не знам никог тамо, желим да останем са пријатељима, у мојој земљи, на мом језику“, рекао је Ђоковић присећајући се тренутка кад му је нуђено да заигра за Велику Британију.

Постао би „становник света“ и више му нико са трибина не би упутио ни мргудан поглед, а камоли звиждук. Ипак, изабрао је да дичи својом отаџбином и баш то „друга Србија“ му никад неће опростити, ма колико злата да има око врата и пехара у витрини.

Публика у спорту који је важио за аристократски, своју „аристократију“ до краја је оголила у вулгарности према српском тенисеру. Нису га штедели ни на једном такмичењу, па се на терену борио против два противника: тенисера и публике.

То није било све, Ђоковић је на свом дугом путовању ка коначном успеху имао противника и „код куће“. Честитали би му спортске успехе, а након похвале увек је следило – „али“.

То „али“ није изостало ни сада, када је у своју круну додао једини недостајући драгуљ – олимпијско злато.

Добио је Ђоковић тог дана похвале од свог највећег ривала Рафаела Надала, па и од Карлоса Алкараза ког је победио у финалу, као и од многих успешних тенисера, али и других спортиста.

Честитао му је и оснивач компаније „Тесла“ милијардер Илон Маск уз заставу Србије, али ипак, шта знају они, кад се боље у спортски успех Ђоковића разумеју домаћи „хејтери“.

Новаков патриотизам прогласили за национализам

Не само што је одбио британско држављанство, Ђоковић често током каријере истиче из које земље долази.

„Вимблдон је мој дечачки сан, док су бомбе падале изнад моје главе у Србији, сањао сам да играм на најважнијем терену“, рекао је Ђоковић недавно након пласмана у финале Вимблдона. Ни том приликом није пропустио да западњачку публику подсети колико су штете и неправде направили Србији. 

Код куће га пак прозивају због фотографије са публиком која држи заставу „С вером у Бога, за краља и отаџбину“, због чега је проглашен за четника.

Ђоковићу део јавности не може да опрости ни стално подсећање да је Косово и Метохија неодвојиви део Србије. „Косово је наше огњиште, наше упориште, највећа битка се тамо десила, најважнији манастири се налазе тамо“, рекао је Ђоковић у Паризу на Ролан Гаросу.

Знајући да би то могло да га испровоцира, представник у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине Саша Магазиновић недавно је објавио како су Србија и „Косово“ две суседне земље.

Магазиновић није једини у Босни и Херцеговини који не опрашта Ђоковићу успех, већ се новом колумном на црногорском сајту у Новакове хејтере сврстао и Драган Бурсаћ. У покушају да извређа српског тенисера, почастио га је дивним речима да је „еманација светосавља и српског национализма“.

Због песме „Весели се српски роде“ уз коју воли да слави своје победе стао је на жуљ јавности у Црној Гори. Ни то што је по освајању злата из Париза отишао у Црну Гору и своје венчање одржао на острву Свети Стефан и у ту малу земљу довео светску елиту, није довољно да га становници заволе.

Бивша црногорска министарка Јована Маровић баш стихове те песме потекле из Црне Горе замерила је Ђоковићу.

„Док год ти нема ништа спорно у стиху да се српски барјак вије од Призрена до Румије, не могу ти се дивити. Тужно је што си свој статус божанства искористио да заглупљујеш масе“, каже Маровићева, иначе некада студенткиња Факултета политичких наука у Београду.

Православље и поклич „Слава Богу“

Ни у финалу у недељу Ђоковић није заборавио да око врата окачи крстић, а у изјави спомене Бога, наводећи да је успех постигао захваљујућим Њему.

Често своје победе прослави уз поклич „слава Богу“, али би делу јавности у Србији било драже да уместо тога каже рецимо „слава Украјини“. Доказ за то је налог на Иксу извесне Наталије Грбић која уз своје име држи и заставу Украјине.

Вера у Бога засметала је и Весни Пешић којој је нејасно зашто се највећи тенисер свих времена моли Богу да победи и добије златну медаљу.

„Зар не треба да припреми свој најбољи тенис уместо што се моли Богу. Непостојећи Бог се не бави жељама којих на свету има у милијардама“, појашњава Пешићева, по струци социолог.

Голгота у Аустралији

Док је владала хистерија због корона вируса, Ђоковић је изабрао да стане у заштиту слободног света и права људи да бирају да ли желе да се вакцинишу.

Због те одлуке платио је високу цену – понижење у Аустралији, пад са првог места АТП листе, али и прикачени надимак НоВак.

Колумниста у Црној Гори Љубомир Филиповић у свом тексту након финала Олимпијских игара само једном га је ословио правим именом, да би у остатку користио овај погрдни надимак.

„Многи људи Новака воле због спортских успеха. Он је без сумње најуспешнији тенисер свих времена. Али није и највећи. Неће никад ни бити“, тврди Филиповић у својој колумни под називом „Олимпијска хроника: ‘Мушка’ боксерка и НоВац-ово злато“.

Тешко је разлучити да ли су ова оспоравања била препрека на Ђоковићевом путу ка успеху или пак гориво за његов мотор, којим се само појачавао његов српски инат.

Једно је пак сигурно – да није тог „али“ и оспоравања, можда би неко могао и да сумња. Овако нема дилеме, то „али“ из родне груде најбољи је доказ да он заиста јесте пророк, преноси РТ Балкан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: