Зашто је убијен Павле

Пише: Емило Лабудовић

Те кобне ноћи, 7. фебрара 2000. године, када је, негдје у сумрак, стигла вијест да је убијен Павле Булатовић, био сам на сједници Општинског одбора СНП.

И данас, двадесет година касније, пред очима су ми згранута лица присутних, лица на којима су се читали бескрајна туга, невјерица, страх и неподијељено питање: зашто он? Јер, ако је у тадашњој политичкој номенклатури и у Подгорици и у Београду било човјека којем се није могао приписати било какав гријех, лични и професионални, онда је то био он. Поштен, одмјерен, пажљив, мудар… џентлмен у политици… једноставно: народни човјек чији карактер власт и политика као да нијесу дотицале. Кратко: наш Паша.

И као и те ноћи, и ове, док онако бронзан, намрачена чела и загледан у родне даљине, самује у Ровцима, иста туга, невјерица, страх и исто питање: зашто баш он? И, као и те ноћи, ни ове на то питање нема одговора.

Истрага његовог смакнућа, вођена скоро па аматерски (част Анкетном одбору Савезне скупштине), већ на старту запела је у ћорсокак. Не толико због метода већ због кључног фактора истраге сваког убиства – питања мотива. Пошло се од претпоставке да се Павле, онако поштен и непоткупљив, нашао на путу мешетарима трговине оужјем којим је снабдијевана савезна војска. Сам по себи, и могућ и реалан у тим мутним временима. Мотив који би, с обзиром на узак круг „снабдјевача“ требало да лакше да резултат у виду наручиоца и извршиоца. Али, није било тако.

Иако су Анкетни одбор Савезне скупштине и његов предсједавајући, др Војислав Шешељ, недвосмислено именовали могућег извршиоца, истрага је и даље тапкала у мјесту и, временом, „све су то, о, мила моја, прекрили сњегови, рузмарин и шаш“.

Са ове дводеценијске дистанце, након свега што нам се издешавало и као држави и као народу, све сам више убијеђен да је баш то „сужено поље“ истраге онемогућило њен очекивани резултат. Не желећи да глумим Шерлока Холмса и не сматрајући се ни у примисли компетентним за улогу истражитеља, данас ми се чини да би, можда, баш оно што је тада у старту одбачено, довело ако не до имена а оно свакако до „адресе“ на којој је осмишљена, организована и плаћена ова монструозна егзекуција. Тај правац истраге, могуће је, показао би да се и „кухиња и кувари“ не налазе међу олошем која се мува око продаје наоружања већ много, много даље.

Данас је и врапцима познато да је план разбијања СФРЈ скован много прије него су се њени темељи заљуљали. Дио тог плана, сада то не крију ни његови креатори, била је и окупација Космета и његово извлачење из државноправног корпуса Србије. Како се тај план, који је у почетку, ишао прилично глатко, „спотакао“ о (тада) опредјељење Црне Горе и Србије да живе заједно, ваљало га је опет „подмазати“.

Дакле, разбити СРЈ а онда отцијепити Космет. Да би се то могло, морала се, као мања и политички климавија, дестабилизовати Црна Гора чије је тадашње, а и садашње, руководство већ „исказало висок степен кооперативности“ са планерима. А њена даља дестабилизација није била могућа без разбијања СНП који је тада био снажан, политички и акционо дубоко утемељен у саму бит Црне Горе, и који је био више свенародни патриотски покрет него партија. Дакле, и та се кула граничарка морала разорити.

Они који су познавали Павла знали су његову моралну чврстину и политичку непоколебљивост и непоткупљивост. Знали су и његов утицај у СНП који је далеко премашивао његову функцију. А „планери“ су знали да је са Пашом, тим и таквим, СНП неосвојива тврђава. И – пресуђено је.

Даљи ток догађаја добро је познат. Оставши без Павлове подршке, предсједник СНП, Момир Булатовић, политички је лако одстријељен, а онда је кренуо општи суноврат и сад смо ту гдје јесмо.

Данас су Павлов гроб у Ровцима посјетили делегација Војске Србије, без униформи, представници ДФ и остатка СНП и најближи. Делегације Војске Црне Горе није било јер Павлов гроб није „споменик од државног значаја“. А кад су га упозоравали да би могао бити жртва, Павле је у свом маниру рекао: „Ако би убили мене, ни мање штете ни веће бруке за државу“. Штета је ненадокнадива. Брука такође.

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Дјеца бране светиње: На Златици у знак љубави и мира пустили у небо 400 балона у знаку тробојке!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: