Зашто неким апостолима не прија слоган „Српска“

Пише: Перица Ђаковић

Да су били у праву они који су говорили да највећи дио „апостолске владе“ Здравка Кривокапића су играчи других политичких погледа од ставова оних који су били на листи коју је предводио њихов ментор професор Здравко Кривокапић показује време. Да је ментор састављао владу по нечијим туђим упуствима а не оних који су га промовисали, видјело се одмах по избору, а што потврђује данас и један од тих „апостола“, тадашњи министар МУП-а Сергеј Секуловић, који је у емисији „У центар са Српском“ признао да му је тадашњи премијер сам касније рекао да је он био за њега наметнуто рјешење.

Секуловић није рекао ко је њега наметнуо професору, само је напоменуо да је то знао у старту, да се тог посла не би прихватао.

„Буквално сам сам ушао у зграду МУП-а без подршке и сналазио сам се како сам умио и како ми је морал налагао. То се видјело и по избору директора полиције када сам расписао широки конкурс и кад нисам прихватио да ми професор сугерише кога да изаберем за директора полиције. Доводио ми је човјека, али нећу име његово сад да спомињем, јер не би било у реду, рекао је Секуловић и додао да је било пуно оних који су гурали клипове у точкове.

„Прихватам одговорност за све оно што није ваљало“- рекао је Секуловић не желећи да даје никакве савјете садашњем насљеднику на тој позоцији, као што није хтио да каже ни ко је премијеру наметао или ти бирао друге „апостоле“.

Из свега овога очигледно је да су многи фактори имали умјешане своје прсте у стварању нове власти након избора 30. августа, а понајмање човјек који је дао благослов Андрији Мандићу да своје мјесто водећег на листи препусти Кривокапићу. Но, оставимо то времену, јер точак историје ће кад тад показати право стање ствари, јер све ипак кад тад исплива на површину. Као што је то ето и сада. Наиме, ако мало аналитички боље погледамо у тренутна дешавања спознаћемо да дијелу некадашњих апостола баш и не прија „српство“. Или су то вјешто крили и избјегавали ту помен када су постали „апостолски министри“, а сада од тога бјеже због европејства (читај,западних ментора) па им је малтене мрско поменуту Републику Српску а камоли том народу честитати њихов празник, без обзира на уставност БиХ. Зар тај народ није свој ентитет добио међународним уговором у Дејтону. Да подсјетим те „апостоле“, да ни човјек који је највише утицао да се деси 30. август, који је предводио народ у оним величанственим Литијама није био против Европе и уласка Црне Горе у њу. Напротив. „Он“ је истицао је да смо ми били увјек дио тога свијета, али да у њега сада треба да уђемо носећи своју часну прошлост, своје писмо и писменост, „па зар ми немамо „Горски вијенац“ ремек дјело јужнословенске књижевности, и да са тиме обогатимо ту Европу, а не да се њој прикључујемо слугански и савијене кичме“ истицао је блаженопочивши митрополит Амфилохије.

Па кад већ споменусмо владику Његоша, било би добро да се по неки пут присјетимо и оне његове „Страх животу каља образ често. Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“.

Е, управо тих ријечи великог владике и пјесника држао се министар одбране Драган Краповић у својим посљедњим медијским иступима и тако изненадио многе, али и потврдио да у партији из које долази (Демократе) постоје људи чврстог и принципијелног властитога става и непоткупљивости и да имају већу кичму од појединих својих коалиционих партнера. Краповић се у својим ставовима и изјавама није додворавао ником и ништа друго изнио није него што мисли највећи дио црногорских грађана који су на изборима изрекли своје мишљење. Можда по неким апостолима није мудро, али је засигурно народски. И за оне који нису знали, његов отац Слободан био је савезни министар одбране СРЈ од 2000-2002. године. Што би рекао народ „ивер не пада далеко од кладе“, а додао бих, да ми не буде замјерено, „ивер“ који има сопствени узор, па свидјело се то неким министрима или не, а можда ни неким апостолима и међунродним адресама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: