Зашто оволико мржње?

Пише: Горан Даниловић

Историја је минско поље за оне који мисле да је знају, али је не разумију. Разумјети историју значи разумјети контекст, сагледати цјелину неког историјског раздобља и не додавати му властита убјеђења или колективна нагађања. Историја није убјеђење!

Историја је учитељица живота али само за оне који науче и разумију. Учитељица је ту због ученика, а ученика има свакаквих.

Неколико примјера и то без педагошких претензија, само да размислимо сви јер је мржње превише.
За мржњу би морао постојати рационалан, оправдан, разлог или је она у противном разарајућа болест. Мржња не убија онога кога мрзите али убија онога ко мрзи. Мржња је унутрашње стање свијести, савјести и самосвијести.

Мрзимо се због историјских споразума и неспоразума, због незнања о ономе што је било, због насиједања на лажи иза којих стоје користољупци.

Рецимо: дио наших најближих сродника каже: у Уставу Књажевине из 1905. писало је да је Црногорска православна црква аутокефална?

Ево вам доље, на дну, члан 40, али и претходна два, 38. и 39.
Видите и сами да пише „Црногорска је Црква аутокефална“! То је, ипак, много другачија реченица од оне због које се води „крвава“ свађа – „Црногорска православна црква је увијек била самостална“. Сложићемо се да Устав једне Књажевине нема надлежност над канонским устројством Цркве али ово ипак пише! Зашто?

Ово извјесно није порука Српској православној Цркви јер тада је она је под „влашћу“ Цариградске патријаршије. Далеке 1776. Грци су уз помоћ Турака једва дочекали да укину њену самосталност. Ако су се и премишљали Турци су им „помогли“ да брзо одлуче. Од тада су њени фанариоти бивали епископи нашем народу. Никада се с тим није помирило, а ко није читао Његошев спјев Лажни Цар Шћепан Мали, ево му прилике. Видјеће тамо и како се „слика“ избјегли патријарх пећки.

Ту надређеност наш народ никада није прихватио, није ни Митрополија цетињска али ни друге самосталне црквене области наше Српске цркве које су се одмах почеле оснивати у Хазбуршкој монархији.

Дакле, Краљ Никола својим уставом истиче самосталност (аутокефалност) Цркве како би послао јасну поруку Цариградској патријаршији. Како би другачије ако Петровићи никада нису по своје „круне, благослов и на рукоположење“ ишли у Цариград, односно, Стамбол.

Наравно у истом члану поменутог Устава већ у сљедећем ставу уставописац појашњава и заокружује да та самосталност односно независност није никакво скретање са историјског пута него каже: …“али одржава јединство у догмама с источно-православном Васељенском Црквом“.

Е сад драги моји, ваљда је свакоме добронамјерном човјеку отвореног ума јасно откуда и зашто у свјетовном Уставу ово тврдо одређење за Цркву.

Јасно је као дан и зашто су оваква и два претходна члана којим се утврђује државни грб, дакако двоглави бијели орао, и народне боје или ти застава.

Има ли овдје разлога за мржњу?
Шта овдје није јасно?

На послетку, Краљ Никола је поздравио обнављање јединствене Српске Цркве, уједињење самосталних дјелова (самосталних од Турака и Грка) некадашње Пећке Патријаршије, чак и у тренутку када му је измицао престо на Цетињу, а и жељени престо „нашега Цара“, Онам’ онамо.

Зашто сам поставио и фотографију фреске Стефана Првовјенчаног из Богородице Љевишке?

То је само најава за другу причу која нас ако смо помирени са собом може помирити и међусобно око још једне лажне зађевице.

Сигуран сам да може, прије или касније!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: