ИН4С

ИН4С портал

Завршетак обнове Цетињског манастира – духовног огњишта Црне Горе

1 min read

Освећење обновљеног Цетињског манастира 5. јула 1987.

Приредио: Јован Б. Маркуш

– Све­ча­ност освећења све­ти­ње от­по­че­ла је све­том ар­хи­је­реј­ском ли­тур­ги­јом 5. ју­ла 1987. год. Ис­пред ре­пу­блич­ке вла­сти скуп је по­здра­вио Ми­о­драг Ле­кић, пред­сјед­ник ко­ми­те­та за обра­зо­ва­ње, кул­ту­ру и на­у­ку. Као пред­сјед­ник Из­вр­шног од­бо­ра, ис­пред Оп­шти­не Це­ти­ње, имао сам ри­јет­ку част да по­здра­вим ар­хи­је­ре­је и ка­жем не­што о ог­њи­шту уз ко­је сам од­ра­стао, ко­је је свих ових го­ди­на сво­јом угод­ном то­пли­ном гри­ја­ло на­ше ду­ше и ср­ца.

Као што је за мо­на­хе ма­на­стир сре­ди­ште ва­си­о­не, ма­на­стир Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це – Це­тињ­ски ма­на­стир је за Це­ти­ње и Цр­ну Го­ру ко­ли­јев­ка, ду­хов­но ог­њи­ште и епи­цен­тар око ко­га се сплео по­зна­ти ток исто­риј­ских до­га­ђа­ја.

Од са­мог на­ста­ја­ња Ма­на­сти­ра 1484. год. као сје­ди­шта Ми­тро­по­ли­је зе­т­ске и Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске он је био и остао ду­хов­ни кич­ме­ни стуб, сре­ди­ште и ог­њи­ште Цр­не Го­ре у ко­јем ни­је пре­ки­дан кон­ти­ну­и­тет дје­ло­ва­ња иако је кроз исто­ри­ју био на ве­ли­ким ис­ку­ше­њи­ма и рас­пе­ћи­ма. До да­на­шњег да­на за ње­га су ве­за­ни ар­хи­је­ре­ји – епи­ско­пи и ми­тро­по­ли­ти једи­не епи­ско­пи­је и ми­тро­по­ли­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, ко­ја ни­ка­да ни­је пре­ки­да­ла сво­је по­сто­ја­ње од осни­ва­ња 1219. год. Жи­вот и рад у ње­му је уви­јек био за­пе­ча­ћен бла­го­сло­вом, а мо­на­си у ње­му опи­пљи­во до­жи­вља­ва­ју тај­ну Вас­кр­се­ња – мје­ри­ло ко­јим се у мо­на­шком жи­во­ту све мје­ри.

У овој све­ти­њи су слу­жи­ли Бо­гу два све­ти­те­ља. Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски ово­зе­маљ­ски жи­вот про­ве­де у ње­му и сво­јим сто­па­ма осве­ти сва­ки ка­мен Ма­на­сти­ра у ко­ме ње­го­ве мо­шти да­нас по­чи­ва­ју. Бу­ду­ћи чу­до­тво­рац све­ти Ва­си­ли­је Остро­шки јед­но ври­је­ме бје­ше придворни монах у це­тињ­ској све­ти­њи.

Ово ду­хов­но ог­њи­ште, ко­је је вје­ко­ви­ма не­пре­кид­но Цр­но­гор­ци­ма ули­ва­ло вје­ру и на­ду у оп­ста­нак, ру­ше­но и па­ље­но, у исто­ри­ји је одр­жа­ло вр­хун­ски по­ло­жај у во­ђе­њу на­ро­да и ства­ра­њу др­жа­ве. Као ве­ли­ки и ци­је­ње­ни чи­ни­лац, Ма­на­стир је све на­род­не по­тре­бе и те­жње са­вр­ше­но одр­ажа­вао. Упра­во за­то, Це­тињ­ски ма­на­стир је тра­јан спо­ме­ник, не­про­цје­њи­ви чи­ни­лац на­шег иден­ти­те­та и као та­кав он је уви­јек био оба­сут по­вје­ре­њем, по­што­ва­њем и по­но­сом на­ро­да и вла­да­ра. На да­на­шњем ма­на­сти­ру ко­ји је по­диг­нут 1701. год. на те­ме­љи­ма дво­ра Цр­но­је­ви­ћа сва­ки на­ра­штај је оста­вио свој пе­чат. Ар­ка­де и пирг до­да­де вла­ди­ка Да­ни­ло, ис­по­снич­ку ке­ли­ју све­ти Пе­тар, ко­на­ке Ње­гош и па­три­јарх Га­ври­ло До­жић, двор­ско гро­бље ми­тро­по­лит Ми­тро­фан Бан и краљ Ни­ко­ла, а вла­ди­чин стан ми­тро­по­лит Да­ни­ло Дај­ко­вић.

Факсимил указа краља Николе

Бо­гу вјер­ни и да­ле­ко­ви­ди краљ Ни­ко­ла, за чи­је ври­је­ме ово ду­хов­но ог­њи­ште вла­ди­ка и вла­да­ра свих Пе­тро­ви­ћа по­при­ми и из­глед по­ро­дич­ног ма­у­зо­ле­ја, из­ра­зи свој од­нос и по­што­ва­ње ука­зом о пра­ву сво­ји­не над зе­мљи­штем Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, од 17. ју­на 1895. год. у ко­јем пи­ше сље­де­ће:

„МИ

НИ­КО­ЛА ПР­ВИ

по ми­ло­сти Божјој

КЊАЗ И ГО­СПО­ДАР ЦР­НЕ ГО­РЕ

Наш слав­не успо­ме­не прет­ход­ник, Зет­ски Го­спо­дар Иван Цр­но­је­вић, осно­вав­ши на Це­ти­њу ма­на­стир као сто­ли­цу Зет­ских Ми­тро­по­ли­та, об­да­рио га је ра­зним до­бри­ма, ме­ђу ко­ји­ма се на­ла­зи и ве­ли­ки дио це­тињ­ског по­ља.

Кроз зла вре­ме­на, што су пре­ле­ће­ла из­над срп­ског на­ро­да, уни­штив­ши му и траг др­жав­ног жи­во­та, ова за­ду­жби­на Ива­на Цр­но­је­ви­ћа, по­сљед­њег не­за­ви­сног срп­ског Вла­да­о­ца, та­ко оби­ла­то об­да­ре­на, би­ла је у ста­њу да са­чу­ва у не­пре­кид­но­сти Др­жав­ну ми­сао, ко­ју је у оној олу­ји­ни тај му­дри срп­ски Вла­да­оц скло­нио под Ор­лов Крш; и сем то­га, да са­чу­ва до на­ших да­на је­ди­ну епи­скоп­ску сто­ли­цу од оних, што је Св. Са­ва по­ди­гао у срп­ској др­жа­ви.

По­што се у но­ви­је до­ба на це­тињ­ском по­љу, и то на сво­ји­ни ма­на­стир­ској, за­сно­ва­ла ва­рош, ко­ја се све ви­ше раз­ви­ја; да са­чу­ва­мо ову за­ду­жби­ну по­бо­жног Вла­да­о­ца и тим да обез­би­је­ди­мо ово­ме ма­на­сти­ру оп­ста­нак од­лу­чи­ли смо и на­ре­ђу­је­мо:

  1. Да се сва лак­та­ри­на, што су ду­жне пла­ћа­ти ку­ће ва­ро­ши Це­ти­ња, са­ку­пља у за­себ­ну ма­на­стир­ску ка­су са свим оста­лим при­хо­ди­ма са ма­на­стир­ских зе­ма­ља у це­тињ­ском по­љу;
  2. Да ма­на­стир овај свој го­ди­шњи при­ход сва­ке го­ди­не ула­же у ку­по­ва­ње на­по­крет­них до­ба­ра у На­шој др­жа­ви, ка­ко би тим сво­ју да­на­шњу имо­ви­ну умно­жио, те и да­ље у бу­дућ­но­сти мо­гао бла­го­твор­но дје­ло­ва­ти у обла­сти Све­те Пра­во­слав­не Цр­кве и срп­ског на­ро­да.

Ови­јем нај­све­ча­ни­је по­твр­ђу­је­мо ма­на­сти­ру пра­во сво­ји­не зе­мљи­шта, на ком се це­тињ­ска ва­рош, На­ша Пре­сто­ни­ца, по­ди­же, те да­је­мо сва­ко­ме на зна­ње, да ово зе­мљи­ште оста­је за сва иду­ћа вре­ме­на у ис­кљу­чи­вој сво­ји­ни це­тињ­ског ма­на­сти­ра све­то и не­при­ко­сно­ве­но.

Све­та Це­тињ­ска Ми­тро­по­ли­ја бди­ће над овим ма­на­стир­ским пра­вом, Го­спо­да­ром Ива­ном Цр­но­је­ви­ћем да­ро­ва­ним и овим На­шим Ука­зом по­твр­ђе­ним.

У на­шој Пре­сто­ни­ци Це­ти­њу на два­де­сет­пе­ти дан ро­ђе­ња На­ше­га На­сљед­ни­ка Кња­за Да­ни­ла, 1895.

Ко по­зна­је функ­ци­о­ни­са­ње др­жав­ног си­сте­ма ја­сно му је да се на те­ме­љу вла­сни­штва над­гра­ђу­ју мно­ги од­но­си, та­ко да ни­ма­ло слу­чај­но ни­је по­сли­је Другог свјет­ског ра­та уни­ште­на ар­хи­ва оп­шти­не Це­ти­ње и Зет­ске ба­но­ви­не. Уни­шта­ва­њем ка­та­стра не­по­крет­не имо­ви­не уни­шта­ва­ли су се ка­ко тра­го­ви при­ват­не имо­ви­не, та­ко и тра­го­ви сво­ји­не над зе­мљи­штем цр­кве. На сву сре­ћу, краљ Ни­ко­ла као да је ви­зи­о­нар­ски пред­ви­дио 1895. г. да ће по­сли­је сто го­ди­на ово пи­та­ње по­ста­ти ак­ту­ел­но, па сво­јим ука­зом по­твр­ђу­је пра­во сво­ји­не Це­тињ­ском ма­на­сти­ру од го­спо­да­ра Ива­на Цр­но­је­ви­ћа да­ро­ва­не.

Об­но­ва Це­тињ­ског ма­на­сти­ра би­ла је при­ли­ка да се и овај на­ра­штај ми­ни­мал­но оду­жи све­ти­њи ко­ја је у по­је­ди­ним вре­ме­ни­ма исто­ри­је би­ла ма­на­стир, шко­ла, штам­па­ри­ја, ка­сар­на, град и др­жа­ва – фак­тич­ки је­ди­на сло­бод­на на Бал­ка­ну. По­ред цје­ло­куп­не са­на­ци­је ма­на­сти­ра из­гра­ђе­на је скром­на ми­тро­по­лит­ска ре­зи­ден­ци­ја са ста­ном, про­ши­рен про­стор ри­зни­це уз са­вре­ме­ну пре­зен­та­ци­ју и уре­ђе­но двор­ско гро­бље.

Ка­ко се при­бли­жа­вао за­вр­ше­так ра­до­ва, уче­ста­ли су са­стан­ци са ре­пу­блич­ким вла­сти­ма. Же­ле­ћи да се и фор­мал­но да зна­чај овом чи­ну, одр­жан је са­ста­нак са Ра­ди­во­јем Бра­јо­ви­ћем, пред­сјед­ни­ком Пред­сјед­ни­штва СР Цр­не Го­ре. Основ­на те­ма раз­го­во­ра је би­ла утвр­ђи­ва­ње да­ту­ма све­ча­ног за­вр­шет­ка ра­до­ва. Од стра­не вла­сти се нај­ви­ше ин­си­сти­ра­ло на то­ме да то не бу­де пр­ви на­сту­па­ју­ћи вјер­ски пра­зник дан Све­тог Апо­сто­ла Пе­тра, у на­ро­ду по­знат као Пе­тров­дан, о ко­ме се сва­ке го­ди­не одр­жа­ва на­род­ни са­бор пред Це­тињ­ским ма­на­сти­ром. По­сли­је ви­ше са­ста­на­ка, у знак то­ле­ран­ци­је Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска је при­хва­ти­ла „не­у­трал­ни“ да­тум – 5. јул 1987. го­ди­не. По­сма­тра­ти ма­на­стир­ске гра­ђе­ви­не, а не ви­дје­ти у њи­ма упи­са­ну тај­ну Вас­кр­се­ња, зна­чи не ви­дје­ти их уоп­ште. На­жа­лост, власт то ни­је при­мје­ћи­ва­ла – она је при­шла све­ча­ном отва­ра­њу ду­хов­не и др­жав­не све­ти­ње на­ро­да као да се ра­ди о отва­ра­њу фи­скул­тур­не дво­ра­не или не­ке из­ло­жбе. Мо­же зву­ча­ти чуд­но, али се по­ста­вио као „ве­ли­ки“ про­блем ка­ко на­зва­ти ма­на­стир­ску ри­зни­цу са но­вим и са­вре­ме­ни­јим ен­те­ри­је­ром. Пред­став­ни­ци ре­пу­блич­ке вла­сти тра­жи­ли су да се ри­зни­ца Ма­на­сти­ра пре­и­ме­ну­је у Му­зеј Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске или Ма­на­стир­ски му­зеј. Ваљ­да су ра­чу­на­ли да је ко­нач­но до­шло ври­је­ме да на­ша вје­ра и цр­ква тре­ба да иду у му­зеј ста­ри­на као да се на­ше ду­хов­но ог­њи­ште уга­си­ло. Без за­кон­ске и мо­рал­не над­ле­жно­сти, не­ки ни­жи чи­нов­ни­ци у вла­сти, а у ства­ри „спи­ке­ри“ др­жав­не и пар­тиј­ске вр­ху­шке, да­ли су се­би за пра­во да од­ре­ђу­ју оно што је исто­ри­ја дав­но од­ре­ди­ла. Нор­мал­но, ове не­су­ви­сле за­хтје­ве Ми­тро­по­ли­ја је од­ба­ци­ла.

Све­ча­ност освећење све­ти­ње от­по­че­ла је све­том ар­хи­је­реј­ском ли­тур­ги­јом 5. ју­ла 1987. год. Ис­пред ре­пу­блич­ке вла­сти скуп је по­здра­вио Ми­о­драг Ле­кић, пред­сјед­ник ко­ми­те­та за обра­зо­ва­ње, кул­ту­ру и на­у­ку. Као пред­сјед­ник Из­вр­шног од­бо­ра, ис­пред Оп­шти­не Це­ти­ње, имао сам ри­јет­ку част да по­здра­вим ар­хи­је­ре­је и ка­жем не­што о ог­њи­шту уз ко­је сам од­ра­стао, ко­је је свих ових го­ди­на сво­јом угод­ном то­пли­ном гри­ја­ло на­ше ду­ше и ср­ца.

У свој­ству иза­сла­ни­ка Ње­го­ве Све­то­сти, бо­ле­сног па­три­јар­ха Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве го­спо­ди­на Гер­ма­на, бе­сје­дио је епи­скоп дал­ма­тин­ски го­спо­дин Ни­ко­лај, ис­та­кав­ши из­ме­ђу оста­лог:

„Це­тињ­ски ма­на­стир у сво­јој цје­ли­ни, са­да у 505. го­ди­ни жи­во­та, спо­ме­ник је ви­со­ке кул­тур­не ври­јед­но­сти. Све што је за ову при­ли­ку из­ло­же­но у ње­го­вим про­сто­ри­ја­ма при­ка­зу­је кул­тур­ни и на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет овог под­не­бља. Ово је те­мељ са ко­га се из­во­ди умно­го­ме атри­бут на­ци­о­нал­не и вјер­ске са­мо­сви­је­сти и ујед­но под­сти­цај да­љој кул­тур­ној еман­ци­па­ци­ји.

Це­тињ­ски ма­на­стир, са свим сво­јим кул­тур­ним бла­гом, за­у­зи­мао је у про­шло­сти пр­во мје­сто у кул­тур­ној и по­ли­тич­кој исто­ри­ји Цр­не Го­ре, са по­себ­ним уку­сом за умјет­нич­ки ли­је­по, дру­штве­но мо­рал­но и осло­бо­ди­лач­ко. Он је и да­нас са свим сво­јим кул­тур­ним ври­јед­но­сти­ма гра­ди­тељ кул­тур­них мо­сто­ва са свим кул­тур­ним по­ро­ди­ца­ма на­ше отаџ­би­не и из­ван ње“.

На кра­ју све­ча­но­сти, у по­во­ду ко­ји се оди­ста мо­же сма­тра­ти пр­во­ра­зред­ним до­га­ђа­јем, ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло за­вр­ша­ва­ју­ћи бе­сје­ду је по­ру­чио:

Не­ка овај дан бу­де сре­ћан, не­ка се пам­ти, и не­ка мла­ђи ово бла­го чу­ва­ју и пре­да­ју мла­ђи­ма, као што су на­ши пре­ци чу­ва­ли и пре­да­ли на­ма“.

Тог да­на пред очи­ма јав­но­сти ука­за­ла се и но­ва по­став­ка ма­на­стир­ске ри­зни­це у про­сто­ру са­вре­ме­но адап­ти­ра­ном. Аутор кон­цеп­та и си­ноп­си­са је исто­ри­чар умјет­но­сти Та­тја­на Пе­јо­вић, а ен­те­ри­је­ра ар­хи­тек­та и сли­кар Сло­бо­дан Сло­ви­нић.

Ула­ском у ри­зни­цу Це­тињ­ског ма­на­сти­ра ни­је те­шко уочи­ти да је оно нај­ску­по­цје­ни­је при­ни­је­то Бо­гу на дар. У по­став­ци ри­зни­це на­ла­зи се по­ве­ља, злат­ни пе­чат и штап го­спо­да­ра Ива­на Цр­но­је­ви­ћа, као и вјен­ча­не кру­не, ње­го­ва и ње­го­ве же­не. Од мно­штва ру­ко­пи­сних ста­рих књи­га из­два­ја се нај­ста­ри­ја „Па­на­ги­рик“ на­пи­са­на на пер­га­мен­ту и из­у­зет­но ли­је­по „Ди­во­ше­во је­ван­ђе­ље“ из 1350. го­ди­не. Ту је и пр­ва штам­па­на књи­га Ју­жних Сло­ве­на „ОК­ТО­ИХ“ ру­ко­дје­ли­сан 1494. год. у Цр­но­је­ви­ћа штам­па­ри­ји, од ино­ка Ма­ка­ри­ја, по­то­њег игу­ма­на цар­ске лавре Хи­лан­дар­ске. У ри­зни­ци се чу­ва кру­на Не­ма­њи­ћа – Сте­ва­на Де­чан­ског из­у­зет­не ври­јед­но­сти и бла­го над бла­ги­ма – епи­тра­хиљ све­тог Са­ве, ко­је па­три­јарх Ар­се­ни­је Чар­но­је­вић, и сам Це­ти­ња­нин, оста­ви пред по­ла­зак на Ве­ли­ку се­о­бу Ср­ба. Ту је бар­јак из до­ба Бал­ши­ћа, као и зво­на са Вра­њи­не из 1306. и 1453. год. Зла­тот­ка­не ми­тре и оде­жде, злат­ни и сре­бр­ни пу­ти­ри, па­на­ги­је и лич­ни пред­ме­ти вла­ди­ка пред­ста­вља­ју зна­ча­јан дио но­ве по­став­ке ри­зни­це као и збир­ка ико­на ви­со­ког умјет­нич­ког до­ме­та.

У ри­зни­ци су пр­ви пут из­ло­же­не хри­шћан­ске све­ти­ње ко­је су ду­го би­ле ван очи­ју јав­но­сти у се­фу по­ли­ци­је, чи­је пу­те­ше­стви­је кроз вје­ко­ве од Све­те Хри­сто­ве зе­мље до Це­тињ­ског ма­на­сти­ра пред­ста­вља ври­јед­ност, не ра­чу­на­ју­ћи ствар­ну ври­јед­ност те­шко мјер­љи­ву сва­ко­днев­ним мје­ри­ли­ма. У ма­сив­ном злат­ном ков­че­жи­ћу – ку­ти­ји пер­фект­не гра­ву­ре са ску­по­цјеним дра­гим ка­ме­њем, на­ла­зи се ру­ка све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља, ко­ја је кр­сти­ла на­шег Го­спо­да Ису­са Хри­ста у Јор­да­ну и ко­ја ће у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру убу­ду­ће бла­го­си­ља­ти оне ко­ји се пред њом кр­шта­ва­ју. У дру­гом злат­ном ков­че­жи­ћу на­ла­зи се че­сти­ца Ча­сног Кр­ста на ко­ме је Христ Го­спод ра­за­пет.

До­ла­зак ових хри­шћан­ских све­ти­ња на Це­ти­ње био је Бож­ји дар, до­бар пред­знак и под­сти­цај на­ро­ду ка по­врат­ку вје­ри на­ших пре­да­ка, по­врат­ку зем­них оста­та­ка Бо­гу вјер­ног кра­ља Ни­ко­ле и по­ро­ди­це Пе­тро­вић, бар та­ко смо се на­да­ли и оче­ки­ва­ли.

 

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Завршетак обнове Цетињског манастира – духовног огњишта Црне Горе

  1. Uvek je lepo pročitati tekstove gospodina Markusa.Dace Bog da se Cetinje vrati sebi i svom istorijskom izvoristu Manastiru,a ne da arlaucu oko njega.Strpljen,spasen.

  2. Ех, да је више Јована Маркуша….ал’ видиш ,чоече божји и кад има од кога , некако нема ко да научи….
    Бог ти се радовао , брате Јоване…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://g.ezoic.net/privacy/in4s.net