Збогом легендо – последњи поздрав Синиши Павићу

Пише: Срђан Цонић

Када вам неко кога волите постане успомена онда та успомена постане благо. Синиша Павић је пре свега био неизрециво благо својој породици, а српску нацију оставио је да размишља и да се запита где ће, шта ће и како ће ако се одрекне себе и породице. Што би ових дана опрштајући се од њега рекла глумица Ева Рас не знам како ћемо без њега даље. Биће тешко. Јер његова дела су била наши путокази.

Давао је снагу породици, знао је због чега нам је кожа увек тесна, уливао наду у бољи живот, осветљавао начин на који људи могу бити срећни, и у тешким временима, а сва времена су на свој начин тешка. Говорио нам је ко су и какви су нам капетани лађе у којој пловимо, откривао какви су јунаци нашег доба и све то кроз јунаке које је окрепљивао врућ ветар захваљујући којем су они увек доживљавали катарзу, преображење и васрксење.

Једноставно знао нас је боље него што ми сами себе знамо. Зато је комункација с њим увек била једноставна. Био је благ, а оштар, јасан и попустљив, пун енергије и кротак, увек благотворан и концентрисан. Неко ће рећи прави господин, а уствари био је човек који је до последњег даха волео, који је до последњег даха великом жртвом и вером градио своју личност. Умро је у сну, а живот му је био као сан.

Човек старог кова

Власотинце је упознао због своје Љиљане, а Власотинчане заволео због таста и таште. Јер непосредност и срдачност не могу да се науче. То неко има или нема. Зато је последње деценије свог живота провео овде. Био је човек старог кова. Предвиђао је догађаје, знао је много, а говорио преко својих јунака. Када су сви хрлили ка магалополису, он се определио за варош. Уместо масе определио се за човека. Јер је био човек и препознавао је човека по оној Његошевој „шта је човјек, а мора бит човјек“.

Зато је имао и много непоштовалаца, да не кажемо непријатеља. Замерали су му што много пише, замерали су му да превише карикира језик, замерали су му што је увек био свој и исувише принципијелан док су они својим пројектима због својих веза и везица згртали наш новац и богатили се, пискарајући и снимајући некакве ситкоме и квази-историјске серије које штанцују на компјутеру, јер ту човек није потребан, ту је само важно бити полтрон који ће климати главом и којег ће на крају заменити машина.

А Синиша Павић је писао само оловком, из душе. Зато га нису интересовали критичари нити квазиелиташке, кругодвојкашке смицалице. Зато је само слушао свој народ, јер, како је говорио Пекић, свет малих људи на велике истине никад није спреман. А народ га је волео јер је говорио у његово име. Није га карикирао него штитио. Није му скривао мане већ му је указивао на грешке. Зато велико хвала за све. Пре свега у име свих нас који живимо од Пирот до Врање који користимо само два падежа због којих нас дискриминишу, а ми смо изнова и изнова спремни на жртву и разумевање без обзира на све, без обзира што нас је све мање јер знамо шта смо, ко смо и не дамо на се или још боље, упркос свему и упркос свима не дамо се.

Нушић нашег доба

Хвала му што је својевољно постао и заувек остао део нас. А његов одлазак у вечност и његова сахрана су као и све сахране наше огледало. Јер испратили смо га ми, обични људи који су га лично познавали, како је на испраћају рекао његов Владимир. Није било комеморације – јер председник општине је у Грчкој на мору, није било звезда, камера, блицева фото апарата, јер било је много вруће. Ко ће да дође из мегалопилиса да се малтретира да руши свој комфор који су поред осталог стекли и због његових серија да у провинцији испрати неког човека макар он био и Синиша Павић.

Није било ни венаца великих продуцентских кућа, ни јавног медијској сервиса, јер сервис је сервис, он само сервисира грађане, већи утицај од тога није дозвољен, а Синишине серије разторкивају, оне су истина. Није било ни политичара огласили су се тек да се огласе, а боље да нису, а можда су неки од њих осетили и олакшање јер мисле у себи да више нема Нушића нашег доба који им је сервирао огледало у којем се види да је цар го.

Дакле испратио га је народ уз звуке трубе. Плакали смо, тихо жалили и жалимо дубоко и искрено без театралности и аплауза, јер аплаузе на крају добијају они у Алеји заслужних грађана на Новом београдском гробљу, а ко су и зашто су заслужни, на жалост, више нико и не зна и што је најгоре и не поставља питање.

Отишао је један од нас, отишао је највећи, отишао је у вечност. Опростили смо се из срца и једноставним речима једне старије госпође из Власотинца која је бацајући грумен земље на Синишин ковчег само рекла – збогом легендо. Али остао је врућ ветар који је и на тај дан мало задувао са Власине тек да нас подсети, да нам пробуди носталгију, да нас врати себи, да нам врати веру и улије наду. Јер смрт и не постоји, постоји само преображење, то Синиша Павић најбоље зна.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: