Zbogom legendo – poslednji pozdrav Siniši Paviću

Piše: Srđan Conić

Kada vam neko koga volite postane uspomena onda ta uspomena postane blago. Siniša Pavić je pre svega bio neizrecivo blago svojoj porodici, a srpsku naciju ostavio je da razmišlja i da se zapita gde će, šta će i kako će ako se odrekne sebe i porodice. Što bi ovih dana oprštajući se od njega rekla glumica Eva Ras ne znam kako ćemo bez njega dalje. Biće teško. Jer njegova dela su bila naši putokazi.

Davao je snagu porodici, znao je zbog čega nam je koža uvek tesna, ulivao nadu u bolji život, osvetljavao način na koji ljudi mogu biti srećni, i u teškim vremenima, a sva vremena su na svoj način teška. Govorio nam je ko su i kakvi su nam kapetani lađe u kojoj plovimo, otkrivao kakvi su junaci našeg doba i sve to kroz junake koje je okrepljivao vruć vetar zahvaljujući kojem su oni uvek doživljavali katarzu, preobraženje i vasrksenje.

Jednostavno znao nas je bolje nego što mi sami sebe znamo. Zato je komunkacija s njim uvek bila jednostavna. Bio je blag, a oštar, jasan i popustljiv, pun energije i krotak, uvek blagotvoran i koncentrisan. Neko će reći pravi gospodin, a ustvari bio je čovek koji je do poslednjeg daha voleo, koji je do poslednjeg daha velikom žrtvom i verom gradio svoju ličnost. Umro je u snu, a život mu je bio kao san.

Čovek starog kova

Vlasotince je upoznao zbog svoje Ljiljane, a Vlasotinčane zavoleo zbog tasta i tašte. Jer neposrednost i srdačnost ne mogu da se nauče. To neko ima ili nema. Zato je poslednje decenije svog života proveo ovde. Bio je čovek starog kova. Predviđao je događaje, znao je mnogo, a govorio preko svojih junaka. Kada su svi hrlili ka magalopolisu, on se opredelio za varoš. Umesto mase opredelio se za čoveka. Jer je bio čovek i prepoznavao je čoveka po onoj Njegoševoj „šta je čovjek, a mora bit čovjek“.

Zato je imao i mnogo nepoštovalaca, da ne kažemo neprijatelja. Zamerali su mu što mnogo piše, zamerali su mu da previše karikira jezik, zamerali su mu što je uvek bio svoj i isuviše principijelan dok su oni svojim projektima zbog svojih veza i vezica zgrtali naš novac i bogatili se, piskarajući i snimajući nekakve sitkome i kvazi-istorijske serije koje štancuju na kompjuteru, jer tu čovek nije potreban, tu je samo važno biti poltron koji će klimati glavom i kojeg će na kraju zameniti mašina.

A Siniša Pavić je pisao samo olovkom, iz duše. Zato ga nisu interesovali kritičari niti kvazielitaške, krugodvojkaške smicalice. Zato je samo slušao svoj narod, jer, kako je govorio Pekić, svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. A narod ga je voleo jer je govorio u njegovo ime. Nije ga karikirao nego štitio. Nije mu skrivao mane već mu je ukazivao na greške. Zato veliko hvala za sve. Pre svega u ime svih nas koji živimo od Pirot do Vranje koji koristimo samo dva padeža zbog kojih nas diskriminišu, a mi smo iznova i iznova spremni na žrtvu i razumevanje bez obzira na sve, bez obzira što nas je sve manje jer znamo šta smo, ko smo i ne damo na se ili još bolje, uprkos svemu i uprkos svima ne damo se.

Nušić našeg doba

Hvala mu što je svojevoljno postao i zauvek ostao deo nas. A njegov odlazak u večnost i njegova sahrana su kao i sve sahrane naše ogledalo. Jer ispratili smo ga mi, obični ljudi koji su ga lično poznavali, kako je na ispraćaju rekao njegov Vladimir. Nije bilo komemoracije – jer predsednik opštine je u Grčkoj na moru, nije bilo zvezda, kamera, bliceva foto aparata, jer bilo je mnogo vruće. Ko će da dođe iz megalopilisa da se maltretira da ruši svoj komfor koji su pored ostalog stekli i zbog njegovih serija da u provinciji isprati nekog čoveka makar on bio i Siniša Pavić.

Nije bilo ni venaca velikih producentskih kuća, ni javnog medijskoj servisa, jer servis je servis, on samo servisira građane, veći uticaj od toga nije dozvoljen, a Sinišine serije raztorkivaju, one su istina. Nije bilo ni političara oglasili su se tek da se oglase, a bolje da nisu, a možda su neki od njih osetili i olakšanje jer misle u sebi da više nema Nušića našeg doba koji im je servirao ogledalo u kojem se vidi da je car go.

Dakle ispratio ga je narod uz zvuke trube. Plakali smo, tiho žalili i žalimo duboko i iskreno bez teatralnosti i aplauza, jer aplauze na kraju dobijaju oni u Aleji zaslužnih građana na Novom beogradskom groblju, a ko su i zašto su zaslužni, na žalost, više niko i ne zna i što je najgore i ne postavlja pitanje.

Otišao je jedan od nas, otišao je najveći, otišao je u večnost. Oprostili smo se iz srca i jednostavnim rečima jedne starije gospođe iz Vlasotinca koja je bacajući grumen zemlje na Sinišin kovčeg samo rekla – zbogom legendo. Ali ostao je vruć vetar koji je i na taj dan malo zaduvao sa Vlasine tek da nas podseti, da nam probudi nostalgiju, da nas vrati sebi, da nam vrati veru i ulije nadu. Jer smrt i ne postoji, postoji samo preobraženje, to Siniša Pavić najbolje zna.

Izvor: Novi Standard